Tvrdica i darežljivac

Nekakav tvrdica i njegov prijatelj koji beše čovek darežljive ruke, krenuše jenog dana na put. Imali su zajedno svega pedeset groša i to darežljivac četrdeset, a onaj drugi samo deset. Dok su tako hodali upita darežljivac: -Hoćemo li najpre da potrošimo mojih četrdeset groša? A tvrdica jedva dočeka: -Hoćemo, vala!

Ne potraja dugo a oni potroše četrdeset groša. Onda darežljivac opet reče: – Hoćemo li sada da potrošimo i onih tvojih deset groša dok ne nađemo kakvog posla i zarade? Kad smo onako lako potrošili tvojih četrdeset, još lakše bi smo mojih deset, – odgovori tvrdica. – Zato ti traži sebi posla, a ja ću sebi.

Idući tako, dođu do raskršća i tamo se rastanu. Darežljivac ode desnim, a tvrdica levim putem. Darežljivac je tako putovao ceo dan i predveče dođe blizu nekakve varoši. Tu stade pa se zamisli: – Šta ću ja u ovo doba u varoši, kad ni prebijene pare nemam. Nedaleko odatle stajaše stari napušteni mlinovi.

On uđe u jedan sa namerom da prenoći. Spusti se na mlinski kamen i zatvori oči. Kad je bilo oko ponoći, začu pevanje i svirku. To behu đavoli. Igrali su ovi noćni gosti i pevali neko vreme znajući da ih darežljivac posmatra. A onda počeše priče iz starina: – Pre četrdeset godina, – započe jedan, – ovuda je tekla reka i okretala vodeničke točkove.

Kad bi ljudi u ovo sušno doba znali da je voda presahla jer je stena pala na njeno vrelo, na samom raskršću čaršije, sve bi dali da je pronađu. – A tek kad bi onaj ubogi berberin znao da ispod poda one njegove bedne radnjice leži zakopano sedam kazana dukata nekakvoga cara iz davnine! Eh, kad bi znao, samo bi ploču digao i više se ne bi zlopatio.

I tako su đavoli pripovedali do pred zoru, a onda se nekuda izgubiše. Uskoro za njima ode i darežljivac i to pravo u varoš. – Ljudi, zašto se vi ovako patite bez vode? – upita on. A ljudi mu odgovoriše: – Evo, ima četrdeset godina kako ovako deveramo! Na to će darežljivac: – Da mi date jedno četrdeset momaka, ja bih vam bez muke iskopao vrelo.

Kad ljudi to čuše odoše veziru. A ovaj odmah posla sto ljudi i obeća strancu bogatu nagradu. Darežljivac povede ljude do raskršća i zapovedi momcima da kopaju. Kad dođoše do stene, ljudi rekoše: – Ništa ne vredi, dosta je bilo! Ali čovek naredi da se stena podigne. Istoga časa voda pokulja na sve strane. Zavlada velika radost.

A vezir pozva stranca k sebi i upita: – Koliko hoćeš da te obdarim? – Čestiti veziru, – na to će ovaj, – daj ti meni samo onu radnjicu ubogog berberina. Vezir se začudi, ali pozva berberina. – Bi li prodao onu berbernicu? – upita. – Bih, za dobre pare, – odgovori ovaj u čudu. Vezir mu isplati, a darežljivcu dade kućicu i još ga dobro nagradi.

Kad uđe u radnjicu, dobro zabravi vrata i pendžere, pa stade kopati. Kopao je tako sve dok ne pronađe sedam kazana suvoga zlata. Posle sagradi kuću, oženi se i poče lepo da živi. Jednoga dana naiđe odnekuda odrpanac. Beše to njegov stari drug, tvrdica. Domaćin ga pozva u dućan i dobro ga počasti, a uveče mu pokaza svoje blago i ispriča sve onako kako se zbilo.

Kad se malo povrati od čuda, tvrdica reče: – Na čast ti tvoji dukati, samo ti meni reci gde je taj mlin u koji đavoli dolaze. Darežljivac ga tamo uputi, a tvrdica se sakri iza kamena da sačeka noć. Oko ponoći začu onu muziku i pesmu. Đavoli dođoše i stadoše igrati. Najzad jedan prozbori: – Dosta je bilo pesme, hajde da pričamo nešto iz starina!

Na to će najmlađi: – Pa zar bi ti opet pripovedao? Onomad smo pričali pa poteče vrelo na raskršću i nađoše se dukati. Neko je morao čuti našu priču. A srednji će: – Pravo zbori! Zato dajte da pre nego što počnemo priče ipak dobro pogledamo nije li se i sad u ovom starom mlinu neko u mraku prikrio. Onda ustadoše da pretraže mlin.

Nađoše tvrdicu pa udri po njemu tako da jedva živu glavu izvuče i uteče da se više nikada ne vrati i da ne pomisli na skriveno blago. A darežljivac ostade u varoši da živi pošteno i nesebično do duboke starosti.