Pastirče

U davna vremena, živeo je blizu mora neki dečak koji je napasao nekoliko krava, koza i ovaca. Jednog ranog popodneva, dok je vrelo sunce peklo, ugleda dečak tri lepe devojke kako spavaju na proplanku. To behu vile. Bile su veoma lepe i ličile su jedna na drugu. Mirno su ležale i izgledale usnule. Dečak nije ni pomislio da bi to mogle biti vile.

Verovao je da su devojke koje su se umorile šetajući po suncu, pa su prilegle. – Sunce će ih opeći, – pomisli, – šteta da pregore tako lepa lica. Moram da ih zaštitim. Onda se pope na obližnju lipu, odlomi nekoliko lisnatih grana i napravi hlad iznad devojaka. One se ubrzo probudiše i ustadoše. Stadoše se čuditi i zapitkivati jedna drugu ko ih je zaštitio od žarkoga sunca.

One su znale da je to učinio dečak, ali su se raspitivale samo zato da vide hoće li se on javiti ili ne. Ali se pastirče ne javi nego čak pokuša pobeći jer nije moglo da gleda u vile. Njihova kosa sijala je kao suvo zlato. Međutim, vile se u tren oka stvoriše kraj njega tako da nije mogao pobeći. Upitaše ga šta želi da mu daju zato što ih je sačuvao od pripeka. Dečak nije smeo ništa da traži.

One mu ponudiše kesu novaca koja je imala takvu moć da se nikad ne prazni, ali pastirče nije marilo. U stvari, mali nije čestito znao šta je novac i ima li kakve vrednosti. A da se samo igra njime i da ga gleda, nije hteo. Činilo mu se da njegove ovce i koze, do kojih mu beše stalo više nego do ičega drugoga, mnogo više vrede nego zlatnici.

Vile su to shvatile, pa rekoše: – Kada uveče poteraš stoku kući, čućeš za sobom zvonjavu raznih zvona i klepetuša iz onoga pravca gde je more. Ali ti se nikako ne osvrći za zvukom sve dok ne stigneš kući. Tako objasniše vile dečaku i nestadoše. A pastir tek tada uvide da to nisu bile devojke nego prave vile. Sunce je polako tonulo u more kada dečak potera domu ono malo stoke.

Što se više približavao svojoj kući, iza leđa je dopirala do njega sve jača zvonjava. Dečak je slušao te zvuke i u jednom času zaboravio šta su mu vile savetovale. Kada je već bio na pola puta, on se iz radoznalosti okrenuo da vidi ko za njim tera toliku stoku čije klepetuše zvone. Imao je šta da vidi: nebrojene ovce, koze i krave izlazile su iz mora i išle za njegovim malim stadom.

Ali u trenutku kada je pogledao, stoka je prestala da izlazi. Samo ono što se već beše priključilo pastirovom stadu ostade na stazi i krenu za njim. Da se mali pastir nije bio osvrnuo, imao bi neizmerno mnogo stoke. Ali njemu je i ovo bilo dovoljno, pa je još i svoje siromašne susede obdario stadom koje je na tako čudan način dobio od zahvalnih i dobrih vila.