Mala vila

Bili kralj i kraljica pa imali jedinca sina. Kada je sin narastao, proslaviše njegov dvadeseti rodjendan i na čast pozvaše najviđenije ljude iz celog kraljevstva. Beli dvori zasjaše od zlata, srebra i dragog kamenja i od hiljadu sveća. Kad uveče u bašti povedoše kolo, uhvatiše se devojke sve jedna lepša od druge.

One gledahu u lepog kraljevića i milo i drago, ali se ni jedna mladom slavljeniku ne dopade. U ponoć se raziđoše gosti, a kraljević ode u gaj od starih lipa. Bila je mesečina, i njemu se nije spavalo. Čarobno beše pogledati tamne senke starog drveća. Kroz granje se provlačila mesečina i padala po zemlji u čudnim šarama.

Lipe su mirisale kao tamjan po crkvama. Kraljević je polagano i zamišljeno šetao po zelenoj travici. Kad je izašao na proplanak, ugleda pred sobom na travi, usred mesečine, malu vilu u zlatom vezenoj haljini. Duga joj se kosa niz leđa spuštala, a na glavi je blistala zlatna kruna. Bila je sasvim mala – kao lutka.

Kraljević u čudu zastane i zagleda se u nju, a vila progovori glasom kao kada srebrno zvonce zazvoni: – Moj lepi kraljeviću. I ja sam želela da dođem na tvoje slavlje, ali nisam smela da se u kolo uhvatim jer sam tako malena. Zato ti se javljam ovde, pod mesečinom, koja je za mene sunčev sjaj.

Kraljeviću se mala vila veoma dopala pa kleknu na travu uze je za ručicu. Ali se ona ote i nestade u noći. Ostade mu samo rukavica tako mala da je jedva navukao na svoj mali prst. Pun tuge vrati se mladić u dvor, ali o noćnom susretu ne reče nikome ni reči. Sledeće noći on opet ode u baštu.

Hodao je po beloj mesečini i tražio malu vilu. U jednom trenutku izvadio je iz nedara majušnu rukavicu i prineo je usnama. Istoga časa stvori se vila pred njim. Kraljević se toliko obradovao da mu je srce zaigralo od miline. Krenuše tako zajedno u šetnju i uskoro kraljević opazi da mala vila raste posle svake njegove lepe reči i nežnog pogleda.

Na rastanku je bila dva puta veća nego prethodne noći, pa ni rukavicu nije mogla navući. – Zadrži je i čuvaj kao amanet, – reče ona kraljeviću i nestade. – Nosiću je na srcu i čekaću te svake noći, – prošaputa on i uputi se dvoru. Svake noći, dok je bilo mesečine, sastajali su se kraljević i vila.

I kako je njegova ljubav rasla tako je i vila pred njegovim očima postajal sve veća i veća. A posle devet večeri sačeka ga lepota devojka i reče umilno: – Dobrodošao, mili kraljeviću! Dokle god bude mesečine ja ću ti dolaziti. – Ne, draga moja, – odgovori mladić. – Ja ne mogu više da živim bez tebe. Budi moja kraljica!

– Biću tvoja, – odgovori ona tiho, – ali samo ako se zakuneš da ćeš me uvek verno voleti. Tvoja ljubav uzdigla je mene i samo dok ona traje, trajaće i moj život. – Kunem se, – uzvikne kraljević. – Verujem ti. Ali te molim da nikad ne zaboraviš svoju zakletvu jer od nje zavisi život moj.

Posle tri dana učiniše svadbu dvoje mladih. Lepoti vilinoj divio se sav svet. Posle toga oni su srećno živeli sedam godina. A onda umre stari kralj. Na njegovu sahranu dođe mnogo podanika i dvorjana. Odar starog kralja čuvale su najlepše devojke iz čitave zemlje. Među njima beše jedna lepotica crvene kose i crnih očiju.

Ali ona nije molitve čitala niti za starim vladarom tugovala, nego je samo očima pratila mladog kralja. Kada je sprovod iz dvora krenuo, tri puta je novi kralj pogledao neobičnu devojku. Istog časa njegova kraljica se spotakla o svoju suknju. –

Gle, kako mi je suknja preduga! – uzviknula je. Kralj nije opazio da se njegova žena smanjila. Kada su ukopali staroga kralja, pođe ona lepotica crvene kose uz mladog kralja. On je bez prestanka gledao crvenokosu devojku i nije opažao da je kraljica postajala sve manja.

A kada stigoše do onih starih lipa – ona potpuno nestade. Uskoro se mladi kralj oženi lepom devojkom crvene kose i crnih očiju. Ali s njom ni tri dana nije srećno živeo. Tražila je da joj kupi postelju od samoga alema, želela je sad ovo sad ono, a sve same stvari kojih nigde na svetu nema.

Kad joj kralj ne bi ispunio želju ona je plakala, svađala se s njim, ružila ga. Kralj vide šta je učinio pa je otera. Seti se onda svoje male i dobre vile pa pođe pod lipe da je traži. Svake je noći odlazio, čekao i čekao, već je i ostario čekajući. Ali ona se nikada više nije vratila.