Devojka cara nadmudrila

Živeo jednom u nekoj pećini siromah čovek koji sem jedne kćeri nigde ništa nije imao. A kćer njegova beše veoma mudra, pa je svuda išla u prošnju i oca svoga učila kako će prositi i pametno govoriti. I tako, jednom, ode siromah caru da mu nešto udeli, a car ga zapita odakle je i ko ga naučio mudrom govoru.

A kada siromah reče kako ga je kćer poučila, car upita: – A od koga je tvoja kćer naučila? – Beda i nevolja behu njeni učitelji, – reče siromah. Tade mu car dade trideset jaja i reče: – Ponesi ovo svojoj kćeri i reci joj da mi iz tih jaja izleže piliće pa ću je dobro nagraditi. Ali ako ona ne uspe, tebe ću na muke staviti.

Siromah ode u pećinu plačući pa sve ispriča kćeri šta se zbilo. Ona odmah poznade da su jaja kuvana, ali reče ocu: – Samo ti pođi na počinak, a ja ću se o svemu pobrinuti. Otac posluša, a kćer dohvati kotao, nalije ga vodom i bobom pa stavi na vatru da se kuva. Ujutru ona zovnu oca i reče mu da uzme ralo i volove i ore kraj puta kojim će car proći.

– A kada ugledaš cara, – nastavi ona – ti počni da seješ bob i viči: „Haj, volovi, da rodi kuvani bob!“ Onda će car zapitati kako može da rodi kuvani bob, a ti odgovori: „Kao što se iz kuvanih jaja mogu izleći pilići!“ Siromah posluša kćer, pa ode kraj carskog puta i stane orati. Kad naiđe car, a orač povika:

– Haj, volovi, da rodi kuvani bob! Car se začudi ovim rečima, pa stade i zapita: – Kako kuvani bob može da rodi? A siromah odgovori: – Časni care, baš kao što se i pilići mogu izleći iz kuvanih jaja. Doseti se car da ga je kćer to naučila pa mu naredi da priđe bliže. Onda uze povesmo lana i pruži ga siromahu govoreći:

– Uzmi ovo i napravi svu užad i jedra što su potrebna za jedan brod. Ako tako ne učiniš, izgubićeš glavu! Uplašeni siromah uze povesmo, pa ode kući plačući. Kada kćer vide šta se zbilo, reče ona ocu da spokojno spava, a ona obeća da će učiniti sve što bude trebalo. Sutradan devojka uze komadić drveta, pa probudi oca i reče mu:

– Uzmi ovo drvo i odnesi ga caru, neka mi od njega napravi preslicu, vreteno, razboj i sve ostalo što treba, a ja ću tada njemu napraviti užad i jedra. Otac posluša, ode u dvor i ponovi caru reči svoje kćeri. Čuvši to car se začudi i stane misliti šta da učini, pa dohvati nekakvu čašicu i reče:

– Uzmi ovu čašicu, odnesi svojoj kćeri i naredi joj da mi njome iscrpi more tako da ostane samo polje! Posluša siromah i plačući odnese devojci čašicu. Onda joj reče šta je car poručio, a devojka ga ostavi mirno da prespava. Sutradan kćer pruži ocu malo kučine i reče:

– Odnesi ovo caru i reci mu neka kučinom zatisne sve izvore i jezera, a ja ću onda čašicom more iscrpsti. Ode uplašeni otac i reče caru sve po redu. Car uvide da je devojka od njega mudrija pa zapovedi siromahu da je dovede. A kad se ovaj sa kćeri vrati, oboje se pokloniše svetloj kruni. Car zagleda devojku, pa upita:

– Hajde, reci mi, šta se može najdalje čuti? Devojka odgovori: – Svetli care, najdelje se čuju grom i laž. Onda se car uhvati za bradu, okrene se gospodi sa dvora i zapita ih: – Pogodite koliko vredi moja brada? Neki rekoše da vredi ovoliko, a drugi onoliko. Onda devojka kaza da niko nije pogodio, pa sama reče:

– Careva brada vredi koliko tri letnje kiše. Cara to začudi ali priznade da je njen odgovor najbolji. A onda je zapita hoće li biti njegova žena. Devojka se pokloni i reče: – Neka bude, kad ti tako hoćeš, časni care. Samo jedno od tebe tražim: napiši svojom rukom da ćeš mi dati da ponesem sa sobom ono što mi je najmilije, ako se ikad na mene naljutiš i sa dvora me oteraš.

Car se nasmeja na te reči i napisa ono što je nevesta poželela. Prođe tako neko vreme, a car se nešto na nju naljuti i reče: – Neću te više za ženu, nego idi sa moga dvora kuda znaš. A carica će na to: – Svetli care, tvoja želja je meni zapovest. Samo me pusti da ovde prenoćim, a sutra ću otići nekuda. Car joj dopusti.