Kralj i čobanin

Nekakav kralj imao jednu kćer koja je bila mnogo lepa, pa se njena lepota bila razglasila po čitavom svetu. Dolazili su i kraljevi i carevi da je prose ili da je , od čuda, samo vide. Ali njen otac nije hteo devojku dati nikome drugome do onome koji bi se našao mudriji od njega – da ga nekako prevari.

To začuje jedan bogat čovek iz daleke zemlje, pa krene i prošavši mnoge zemlje i gradove, nanese ga jedno veče put pred kuću nekoga čoveka. Kad zapita može li noćiti, domaćin ga lepo dočeka i odgovori mu da može, zašto ne bi! Čak radi gosta odmah zakolje brava, pa kad iznesu pečenje za večeru, ostave glavu čobaninu, koji je bio u planini kod stoke.

Kad sutradan svane, krene putnik dalje svojim putem da prosi kraljevu kćer. Idući preko planine, naiđe na čobanina one kuće gde je bio na konaku, pa ga pozdravi i reče: – Dobro paseš! A čobanin mu odgovori: – Pasem da ih napasem. Putnik opet reče: – Ja sam sinoć kod vas na konaku bio. A čobanin odgovori: – Neka si bio, put te naneo.

Onda opet putnik: – Kad sam došao u vaš dom, za mene su brava zaklali. A čobanin:  -Kad ljudi dolaze za njih treba i meso da se kolje. Opet putnik: – Za tebe smo glavu ostavili. A čobanin: – Glava glavi ide. Opet putnik: – Kućna čeljad stavi je na policu, ali dođe kučka pa je pojede.

A čobanin: – Za nju je i bila. Opet mu reče putnik: – Tvoj otac dođe te ubi kučku. A čobanin: – Ako su je ubili, to je i zaslužila. Opet putnik: – Pošto je ubiše, baciše je na bunjište. A čobanin: – Ako su je na bunjište bacili, na njemu je i živa ležala. Kad putnik vide kako čobanin na svaku odgovara, vrlo se začudi i pomisli da bi on bio dobar za prosca one kraljevske kćeri, pa mu reče:

– Tako ti vere, primakni se bliže da još malo zborimo. A čobanin mu odgovori: – Pričekaj malo dok vratim ovce. Onda čobanin otrči te povrati ovce, pa se primakne putniku, a ovaj mu reče: – Eto, krenuo sam jednome kralju da prosim od njega kćer, ali on devojku ne da nikome do onome koji bi se našao mudriji od njega, da ga nekako prevari.

Ali ja vidim da si ti hitre pameti i da umeš dobro i mudro zboriti, pa te pitam bi li pošao sa mnom onome kralju, ne bi li mu kako devojku isprosio. Na to reče čobanin: – Poći ću! Odatle krenu zajedno i najposle stignu u grad gde je živeo onaj kralj. Kad dođu do kraljevih vrata, dočeka ih straža i zapita: – Kud idete?

A oni odgovore straži: – Idemo kralju da prosimo devojku. A straža reče: – Svakome je slobodno proći ko ide da prosi devojku. Pa ih propuste. Kad iziđu pred kralja, onda onaj bogati čovek progovori: – Pomozi-bog, naš svetli kralju! A kralj mu pozdrav prihvati: – Bog vam dobro dao, deco! – pa se obrati onome bogatom čoveku: – A zašto je došao taj vlah u gruboj robi?

A čobanin ne dade da onaj čovek odgovara, nego brže-bolje reče: – Ako sam ja vlah u gruboj robi, ja imam više blaga nego oni u lepoj robi, a povrh imam tri hiljade ovaca, pa u jednoj dubodolini muzem, u drugoj sirim, a u trećoj slažem! Onda mu kralj reče: – To je dobro, kad toliko blago imaš! A čobanin prihvati: – Nije dobro, nego zlo!

A kralj mu reče: – Kako može biti zlo kad ti kažeš toliko dobro? Onda čobanin odgovori: – E, pokvari mi se sav smok i pretvori se u gnoj! Onda kralj reče: – Baš je to zlo što se toliko štete učini! A čobanin prihvati: – To meni nije zlo, nego dobro! A kralj reče: – Kako, more?

Tada čobanin odgovori: – Ja uzeh plug i volove, pa uzorah tri stotine dana i sve posejah pšenicu! A kralj mu onda reče: – To je dobro kad si toliko pšenice posejao. A čobanin prihvati: – Vala, nije dobro nego zlo! A kralj reče: – Zašto, jadan? Odgovori čobanin: – Prometnu se ona pšenica: sve nikoše bukve i jele!

Tada kralj reče: – Oh, tu bi mnogo štete! A čobanin prihvati: – Tu meni nije štete, već koristi! Veli mi kralj: – Kako može biti koristi kad ti se toliko pšenice prometnulo? Čobanin mu odgovori: – Nalete roj pčela, pa sve pritište one bukve i jele, ne vide se ni grane ni koreni! – To je dobro kad dolete toliko pčela.

A čobanin prihvati: – Vala, nije dobro nego zlo! Opet car: – Zašto more? A čobanin odgovori: – Pripeče sunce pa se otopi vosak i sav med se prosu po dolini! Tada kralj reče: – Vala, baš je tu bilo zla! A čobanin prihvati: – Vala, nije zla nego dobra! Opet pita kralj: – Kako, more? A čobanin odgovori: – Ja uhvatih jednu buvu i zaklah je, pa je odrah i u taj meh nabih tri stotine tovara meda!

Tada kralj reče: – Vala, to je baš lažno zboriti! A čobanin odgovori: – Ako je lažno, ti si za istinu primao! Ja sam tebe dosta prevario, nego daj devojku, ja sam je zaslužio! Car nemade kud ni kamo, nego da devojku, a čobanin je da onome bogatom čoveku, a bogat čovek čobaninu silno nebrojeno blago.