Bila jednom jedna žena koja je žarko želela da rodi kćer. Ali godine su prolazile a devojčica nikako da dođe na svet. Žena je provodila dane vezući košuljice, u nadi da će kad-tad ipak dobiti devojčicu. Tako se ona jednom prilikom ubode i kap krvi kanu iz njenog prsta na sneg dok je zatvarala prozor koji je nagli nalet vetra otvorio.
— Kako bih volela da imam kćer belu i rumenu kao ovaj sneg! — uskliknu ona. Nije prošlo mnogo vremena i ona je rodila lepu kćer koja je bila bela i rumena kao sneg obojadisan njenom krvlju. Stoga su joj i dali ime Snežana. Snežana je rasla, lepa i dobra, ali jednoga dana njena draga mama je umrla.
Po savetu svojih prijatelja otac se posle nepunu godinu dana oženi drugom ženom. Snežanina maćeha bila je neobično lepa, ali i neobično zla. Ljubomorna na Snežanu zbog njene lepote i ljupkosti, samo je gledala kako da joj napakosti.
Svakog dana dolazila bi pred svoje čarobno ogledalo i priupitala ga: — Kaži mi, kaži, ogledalce moje, najlepša na svetu lepotica ko je? — A ogledalo joj je odgovaralo: — Vi ste najlepši na svetu. — Ali jedne večeri, na njeno uobičajeno pitanje ogledalo je odgovorilo: — Najlepša na svetu je SNEŽANA.
Možete zamisliti koliko je ovo razbesnelo maćehu. Odmah je započela da snuje kako da se otarasi Snežane. Pozvala je slugu i naredila mu da devojčicu odvede u šumu i ubije.
Snežana je sa puno poverenja pošla sa slugom, ali kad je ugledala kako on poteže nož, pala je na kolena i plačući započela da ga preklinje. Njene suze su ga dirnule u srce.
— Pokloniću ti život — reče joj — ali moram da te odvedem do podnožja onog brda. Snežana je pristala i dala mu reč da se neće vratiti u očev dom sve dok u njemu bude živela zla maćeha.
Sluga ju je ostavio usred šume i tako je jadna devojčica sama dočekala noć. Posle dugog pešačenja stigla je do neke kolibe. Kad je otvorila vrata, imala je šta i da vidi: koliba je bila uređena kao da u njoj žive lutke. Sto je bio postavljen za sedmoro i na njemu majušni tanjirići i čašice.
U svakom tanjiriću bilo je malo jela. Kako je bila gladna, devojčica je uzela malo iz svakog tanjirića i otišla na gornji sprat gde se nalazilo sedam krevetaca, majušnih kao i sto.
»Ala je ovo čudna koliba«, pomisli Snežana. »U njoj sigurno žive neka dobra bića, jer na sve strane ima cveća, a onaj ko voli cveće mora da ima dobro srce«. Obuzeta takvim mislima, umorna, opružila se preko sedam krevetaca i zaspala.
Koliba je pripadala sedmorici patuljaka sa Zlatne planine. Ovi patuljci živeli su povučeno i niko ih u šumi nije viđao: dane su provodili u svojoj kolibi, a noću su odlazili u planinu, u rudnik, da kopaju zlato, koje su potom, u velikoj tajnosti, delili siromašnoj deci.
I te noći, po mrklome mraku, izašli su iz rudnika i sa pijucima na ramenu, pevušeći, uputiše se svojoj kućici. Čim su prekoračili prag, odmah su opazili da je neko dolazio.
— A meni je neko popio vino — reče drugi.
Sva sedmorica su utvrdila da im u tanjirićima ponešto nedostaje. Pošto su pojeli ono što je preostalo, pošli su u spavaonicu. Ali na samom pragu zastali su zbunjeni i zadivljeni prizorom koji se pružao pred njihovim očima: opružena preko sedam krevetaca, prekrasna devojčica, rumena kao ruža, blaženo se smešeći spavala je dubokim snom.
— Ko bi to mogao da bude? — upita prvi patuljak.
— Možda neka vila! — primeti drugi.
— Ne, biće da je to neka lepa devojčica — zaključi treći.
— Savetovao bih vam da je ne budite, jer je sigurno strašno umorna, hajde da legnemo na pod, nečujno pored naših sedam krevetaca.
Sutradan ujutro Snežana otvori oči i uplaši se kad ugleda patuljke. Ali patuljci joj odmah rekoše ko su i umiriše je da ne treba da ih se plaši. Tada im je ona ispričala šta joj se desilo.
Duboko dirnuti njenom nesrećnom sudbinom, patuljci su je pozvali da ostane u njihovoj kolibi. — Ti ćeš nam kuvati — reče joj najmanji patuljak.
— Krpićeš nam odela — dodade drugi. — Pevaćeš nam lepe pesme — primeti treći.
Uverena da je uspela da se otarasi pastorke, Snežanina maćeha je bezbrižno živela. I dalje je ispitivala ogledalo želeći da čuje da je najlepša žena na svetu. Ali jednog dana na njeno uobičajeno pitanje ogledalo je opet odgovorilo: — Najlepša na svetu je SNEŽANA!
Zla žena je smesta pozvala slugu. Posle dugog ispitivanja on joj je priznao gde je ostavio Snežanu. Pošto je uspela da sazna gde se nalazi koliba sedam patuljaka, ona se prerušila u torbarku i zaputila se prema brdu. Nadomak kolibe počela je da viče: — Divna roba na prodaju! Prekrasne trake! Vičući tako, izvadila je iz korpe svežanj raznobojnih traka i mahala njima kao lepezom.
Snežana je u taj mah čistila kolibu očekujući da se patuljci vrate iz rudnika. Čim je začula torbarkine reči, poželela je da od nje kupi plamenocrvenu traku. Kad je torbarka otišla, Snežana je stala pred ogledalo u nameri da veže traku oko glave.
Ali tek što ju je vezala, pala je kao gromom pogođena: zla žena joj je prodala začaranu traku koja donosi smrt svakom ko je poveže oko glave.
S vrata su patuljci ugledali malu Snežanu opruženu na podu kao da je mrtva i čupajući kosu briznuše u plač. Jedino je najmanji patuljak pogodio da je crvena traka u kosi uzrok ovom zlu. Odmah ju je odrešio i Snežana ponovo ožive.
Na njihovu molbu ispričala im je šta se zbilo. Saslušali su je pažljivo i posavetovali da nikome ne otvara vrata i ne pušta više nikog u kuću. Snežana im je obećala da će ih poslušati. Danima nije izlazila iz kolibe, čak ni da nabere cveća.
Ali, maćeha je od ogledala ponovo doznala da se Snežana spasla i iz ove nedaće, a i u nedoumici šta da odgovori na muževljeva stalna pripitkivanja gde je Snežana, reši da se konačno oslobodi devojčice.
Uzela je nekoliko divnih jabuka i svaku je umočila u jak otrov. Zatim je, prerušivši se u staru piljarku, ponovo krenula u šumu vičući:
— Prodajem čarobne jabuke: ko ih okusi, biće srećan celog života.
Posle mnogih dana sprovedenih u kolibi, Snežana je setno gledala kroz prozor u čarobno plavetnilo neba i raznobojno šarenilo šumskog cveća. Lažna piljarka se u taj mah primakla prozoru i upitala je hoće li da kupi njene jabuke.
I pored devojčinog opiranja, ona je uporno navaljivala da kuša makar jednu. Namamljena lažima, Snežana je zagrizla jabuku i od samog prvog ugriza srušila se na zemlju mrtva.
Kad su se patuljci vratili iz planine i ugledali svoju dragu sestricu, briznuli su u plač i sve pokušali da je ožive, ali joj ničim nisu mogli pomoći. Snežana je bila mrtva.
Videvši da je sve uzaludno, dali su se na posao: napravili su joj kovčeg, sav od kristala, postavili ga svilom i u nj položili svoju sestricu. Zatim su ga odneli na vrh brega da se blešti u sjaju sunca.
Ali jednoga jutra pošto su, po običaju, odali poštu Snežani, začuše topot konjskih kopita. Preplašeni, sakriše se iza drveća. Kraj njih projaha prekrasan princ.
Ugledavši na vrhu brega usnulu devojku, iznenađen njenom lepotom, zaustavi svoje paževe. Sjahao je i klekao kraj Snežane. — Lepa je kao sunce… Oh, kako bih voleo da je živa!
Nije nikako mogao da se odvoji od nje i naredio je svojim paževima da skinu poklopac sa kovčega. Paževi su odmah izvršili njegovu naredbu; u žurbi oni su pomerili i kovčeg te je parče otrovne jabuke koje je Snežana još držala u ustima ispalo na jastuk i devojčica je otvorila oči.
Nema reči kojima bi se mogla opisati radost i zaprepašćenje lepog princa koji je odmah poželeo da mu ona bude žena. U tom času šumom odjeknuše doboši. Bio je to Snežanin otac. Kaznio je zlu maćehu i krenuo da pronađe Snežanu po svaku cenu.
Prevodi: