U stara, davna vremena živeo je jedan kralj koji je zbog svoje mudrosti i dobrote bio veoma omiljen u narodu. Imao je više kćeri čija se ljupkost i lepota nadaleko pročula, a među njima naročito se isticala najmlađa. Ona je bila tako lepa da je čak i samo sunce, koje se nagledalo tolikih divota na ovom svetu, moralo da zastane na svom putu i da se okrene za njom kad god bi je srelo.
U blizini kraljevog dvora prostirala se velika, tamna šuma. U toj šumi nalazila se jedna stara lipa, a u njenoj senci dubok bunar, koji je tu stajao ko zna od kada, napušten i zaboravljen. Za toplih letnjih dana najmlađa princeza često je dolazila u ovu senovitu šumu i, zaneta u sanjarije, sedela kraj starog bunara, dok su ptičice sa mekim cvrkutom kružile iznad njene glave, a lipa šaputala beskonačne bajke koje joj je vetar donosio sa svog puta.
Ponekad bi kraj princeze brzinom sene promakao kakav lakonogi srndać ili bi joj se sa grana hitro unela u lice neka nestašna veverica, željna igre. Zbog blizine očevog dvora princezu nije plašila samoća kojom je ovde bila okružena. Samo joj je bunar svojom nepokretnom, potpuno crnom vodom bez dna, ponekad ulivao jezu. Činilo joj se kao da njegove crne dubine kriju nešto ispod svoje površine.
Princeza je imala zlatnu loptu kojom se često igrala kraj bunara, bacajući je uvis i dočekujući je na ruke. Satima je znala tako da se zabavlja i ništa na svetu nije tako volela kao tu loptu. Ali jednoga dana, dok je kao obično bacala uvis svoju zlatnu loptu, princeza je ne uhvati u ruke već lopta pade na zemlju, zatim odskoči nekoliko puta i preko ograde bunara pljusnu u njegove tamne vode. Princeza se silno prepade.
Bleda lica posmatrala je svoju loptu kako lagano tone u dubinu, dok je nije sasvim izgubila iz vida. Bunar je očito bio veoma dubok, tako dubok da mu se nije moglo nazreti dno. Pri pomisli da je zauvek izgubila svoju zlatnu loptu, princezi grunuše suze na oči, slivajući se niz obraze u nepomičnu vodu tamnog bunara. Videći princezu gde plače, šumske zveri se okupiše upirući u nju svoje iznenađene poglede.
Odjednom neko progovori iz vode: – Kakva te je nevolja zadesila, lepa princezo, ti plačeš tako gorko i talasaš svojim suzama mirnu površinu mog bunara? Princeza se preplašeno trže. Pred sobom ugleda veliku i ružnu glavu jedne žabe koja je radoznalo virila iz mirne vode napuštenog bunara. Lepotica se još više začudi jer dotle još nikada nije primetila neko živo stvorenje u tom bunaru.
Savlađujući svoj strah i odvratnost ona reče: – Ah, to si ti, uvaženi mutivodo! Kad već želiš da znaš kazaću ti! Plačem za svojom zlatnom loptom koja je pala u tvoj bunar. – Umiri se, ne plači, lepa princezo – reče žaba. Ja mogu da ti pomognem. Samo, šta ćeš mi dati ako ti vratim tvoju zlatnu loptu? – Sve što god zaželiš, viteže od crnog bunara – odgovori princeza.
Daću ti svoje niske bisera, zlatnu krunu, dijamante, rubine ili što ti drago! – Do bogatstva mi nije stalo – odgovori žaba – jer ovaj bunar krije blaga kakva ljudsko oko još nije ugledalo. Ja želim nešto drugo i ako pristaneš, izvadiću ti zlatnu loptu sa dna ovog najdubljeg od svih bunara na svetu. – Govori, šta želiš? – Hoću da me zavoliš, da me primiš kao druga u igri, da mi dozvoliš da za stolom jedem iz tvog tanjira i da noću spavam na tvom uzglavlju.
Ne razmišljajući mnogo, princeza pristade na sve što je tražila žaba, govoreći u sebi: „Trućaj ti samo, naduveni zeleni uobraženko! Ostaćeš ti lepo tu gde si, među ostalim žabama i nikada nećeš postati moj drug u igri!“ Primivši princezino obećanje, žaba odmah zaroni u dubine crnog bunara i posle nekog vremena opet izroni na površinu noseći zlatnu loptu, koju baci pred princezu u travu.
Sva srećna što je opt dobila svoju omiljenu igračku, princeza je brzo dohvati i pobeže prema dvoru, ne setivši se čak ni da se zahvali žabi, koja je vikala za njom: Pričekaj me, pričekaj! Ne mogu da trčim tako brzo kao ti! Ali uzalud je vikao „vitez od crnog bunara“. Princeza nije obraćala pažnju na tužno „kre-kre“ i čim je kraj stražara ušla u dvor svoga oca, već je zaboravila na dato obećanje.
Sledećeg dana dok je sedela za kraljevskom trpezom punom najprobranijih đakonija i jela u slast, na mramornom stepeništu začu se neko pljaskavo „šljip-šljap! Šljip-šljap“, zatim neko zakuca na vrata kraljevske trpezarije i uzviknu: – Najmlađa kraljeva kćeri, otvori mi! Princeza pohita vratima da vidi ko je, osećajući pri tome onu istu jezu koja ju je prožimala pri pogledu na crnu vodu napuštenog bunara u tamnoj šumi.
Videći pred sobom veliku ružnu žabu, ona ustuknu užasnuto i brzo zalupi vrata, zatim opet sede za sto ne govoreći ni reči. Kralj primeti da mu je kći vrlo uzbuđena i zapita: – Čega si se toliko uplašila, drago dete? Da ne stoji možda pred vratima neki div koji je došao da te ugrabi? – Ah, ne – odgovori princeza – pred vratima je nekakva glupa žaba! – Šta hoće ta žaba od tebe i zašto je došla? – raspitivao se dalje stari kralj.
– Juče, dok sam se igrala u šumi kraj starog bunara, – poče princeza svoju priču – pala mi je zlatna lopta u vodu. Na moj plač ova žaba je pristala da izvadi zlatnu loptu iz bunara ali sam zato morala obećati da ću je primiti na dvor, da ću se igrati sa njom, da ću joj dozvoliti da jede iz mog zlatnog tanjirića i da ću joj dozvoliti da spava na mom svilenom uzglavlju.
Samo, dok sam sve to obećavala nisam ni sanjala, da će žaba zaista napustiti svoj bunar i potražiti me na dvoru, da bi me podsetila na dato obećanje. Ona je tako ružna i ljigava, oče! Strašno mi se gadi! U tom času začu se po drugi put kucanje. Princeza preblede. Kralj je pogleda strogo i reče: – Pođi, dete moje, i otvori svom gostu! Dato obećanje mora se ispuniti!
I princeza nemade kud, već otvori vrata te pusti žabu, ona je podiže sa dva prsta u spusti kraj sebe na stolicu. Ali žaba se ne zadovolji time već htede na sto. Kada se našla na stolu, naredi: – A sad mi primakni svoj zlatni tanjirić da ručamo zajedno! Princeza učini kako je žaba tražila, ali se na njenom licu moglo videti koliko joj to teško pada. Tako se žaba lepo naručala, dok je princeza ostala gladna. Nakon ručka žaba reče:
– Kad smo se ovako dobro najeli, mogla bi me odneti u svoju sobu da se malo odmorim na tvom svilenom uzglavlju! Princeza udari u plač jer nije mogla ni zamisliti da spava sa tom gadnom žabom u istoj postelji. Ali kralj se rasrdi i viknu: – Ne preziri onog ko ti pomogne u nevolji! Princeza nevoljno dohvati žabu sa dva prsta i spusti je u jedan kutak svoje sobe pa brzo pobeže napolje, zalupivši vrata za sobom.
Tek što je zamakla u hodnik, žaba se provuče ispod vrata i pohita za njom. Uzalud je princeza bežala skrivajući se po svim odajama. Tek što bi pomislila da joj je uspelo umaći mrskom pratiocu, odjednom bi začula „šljip-šljap! Šljip – šljap!“ I žaba bi se pojavila pred njom. Stražari i sluge začuđeno su posmatrali ovu golemu žabu a neki su se čak i smejali videći je kako užurbano promiče dugim hodnicima kraljevskog dvora.
Samo princezi sve to nije bilo ni najmanje smešno i ona bi najradije naglas zaplakala, samo da se nije stidela toga pred svojim dvorskim damama. Zato se pope na vrh najviše kule, rešena da sa nje baci odvratnu žabu u ponor i tako se konačno oslobodi ove napasti. Ali žaba izmiče i ne dade se uhvatiti, već joj izdaleka dobaci prekornim glasom: – Zašto si tako nemilosrdna prema meni, princezo? Što mi ne daš da otpočinem na tvom uzglavlju?
– Umukni! – povika princeza ljutito, pa hitro zalupi vrata na kuli i zaključa svih devet brava a onda se vrati u svoju sobu, zadovoljna što se bar za tu noć oslobodila odvratne žabe. Sa sobom je za svaki slučaj povela jedno malo crno psetance koje je položila na svileno jastuče pored postelje. Onda se svukla i legla da spava. Tek što se pokrila, začu se iz hodnika „šljip-šljap! Šljip-šljap!“.
Onda se žaba provuče ispod vrata i doskakuta pred princezinu postelju pa se zagleda u nju svojim velikim, buljavim očima. Princeza je očekivala da će se crno psetance baciti na žabu i rastrgnuti je, ali se prevarila. Psetance se nije ni pomaklo sa svog svilenog jastuka a ni žaba se nije uplašila od njega, već je nastojala da se nekako uspuže uz rub svilenog prekrivača do uzglavlja. Princezu obuze silan strah.
Zurila je sa gađenjem u veliku žabu jedva primećujući da joj na glavi blista zlatna krunica. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se popne, žaba reče ljutito: – Sad mi je već dosta svega! Ako me odmah ne podigneš na svoje uzglavlje, otići ću tvom ocu da se požalim! Ovo strašno razgnevi princezu te dohvati žabu i svom silinom je tresnu o zid, uzviknuvši: – Evo ti, odvratna žabetino, pa me tuži!
Videći da je žaba ostala neozleđena, ona je još jednom tresnu o zid. Žaba i ovoga puta ostane živa. Tada je princeza u očajanju po treći put zavitla pravo u ogledalo. I gle! Žaba odjednom nestade… Princeza se stade začuđeno osvrtati po odaji, ne verujući svojim očima: nigde žabe! Odjednom, nešto zašušta iza nje. Kada se okrenula, trgla se uplašeno, videći pred sobom nepoznatog mladića neobične lepote, koji joj se ljubazno osmehivao.
Pre nego što se pribrala od iznenađenja, on se učtivo pokloni i reče: – Ne boj se, svetla princezo, već mi dopusti da ti ispričam svoju neobičnu priču. Princeza bez reči klimnu glavom a mladić sede na jednu stolicu i poče: – Žaba koje si se toliko gnušala, prelepa princezo, bio sam ja. Jedna zla veštica začarala me je davši mi ovaj oblik kojega se nisam mogao osloboditi. Princeza, koja je pažljivo slušala ovu neobičnu priču, primeti:
– A zašto te je, prinče, začarala ta veštica? – Nisam hteo da se pokoravam njenim zapovestima i činim zla ljudima. Zato me je kaznila i pretvorila u ružnu žabu. Zlurado mi je rekla: „Voliš ljude i odbijaš da im činiš zlo. Budi onda krastava žaba pa ćete se ljudi gnušati i bežati od tebe sve dok te ove čarolije ne oslobodi najlepša princeza na svetu!“ Princeza se nasmeja i reče:
– Kako sam srećna sada što me je otac nagnao da održim dato obećanje, dragi moj prinče, inače bi zauvek ostao hladna, krastava žaba! U tom se otvoriše vrata i na njima se pojavi kralj, koji je došao da obiđe svoju ljubimicu, te se ne malo začudi videći kraj kćerkine postelje nepoznatog mladića, koji odmah skoči na noge i duboko se pokloni pred njime. Princeza tada ispriča svome ocu sve što se zbilo i već sutradan sav je dvor znao da će se nepoznati princ i princeza venčati.
A kada je venčanje obavljeno, posle svadbenog ručka na kome je ispijeno more vina i održano hiljadu toplih zdravica, pred kapijom dvora zaustavile su se zlatne kočije sa osam belih konja, koje su mladence odvezle u daleku, lepu zemlju začaranog princa.
Prevodi: