Aladin i čarobna lampa

Aladin je bio okretan i živahan dečak, ali na veliku žalost svoga oca, krojača Lin-Šija, nimalo sklon da izuči kakav zanat. Posle smrti Lin-Šija, Aladin i njegova majka zapali su u najcrniju bedu. Jednog dana, dok se dečak igrao na ulici sa ostalom decom, priđe mu nepoznati starac i reče:

– Ja sam tvoj stric, Aladine. Odvedi me svojoj majci, zamoliću je da ti dopusti da pođeš sa mnom u svet da bi se obogatio. Iznenađen i radostan jer mu je starac poklonio punu šaku zlatnika, Aladin je neznanca odveo majci i uz njen blagoslov krenuo sa njim, verujući da će mu otvoriti trgovinu u gradu i pomoći mu da se obogati.

Starac je prvo Aladinu kupio skupoceno odelo a zatim su putovali, dok nisu stigli do podnožja planine. Zaustavili su se tek u maloj dolini. Tu je starac, koji je u stvari bio čarobnjak, naredio Aladinu da pokupi suvo lišće i zapali vatru u koju je sasuo neki tajanstveni prašak.

Zemlja se zatresla, a iz gustog dima pomolio se četvrtasti kamen na kome je bio pričvršćen prsten. – Ispod ovog kamena – reče čarobnjak podižući ga – sakriveno je ogromno bogatstvo. Sada me poslušaj: Siđi pod zemlju, tamo ćeš naći tri odaje sa ćupovima prepunim zlata, ali nemoj da se zaustaviš. Produži put pa ćeš stići do velelepne bašte.

U njoj ćeš pored starog drveta naći upaljenu lampu. Ugasićeš je i donećeš je meni. Nemoj ništa da se plašiš; uzmi ovaj prsten, on će te čuvati od svake opasnosti. Zbunjen i uplašen, Aladin je uradio onako kako mu je starac rekao. Ali kad je dospeo u baštu, nije mogao da se obuzda da ne uzabere nekoliko plodova sa drveta: bilo je to skupoceno, krupno drago kamenje.

Zatim je uzeo lampu i vratio se. Na izlazu iz otvora Aladin ugleda starčevu drhtavu ruku ispruženu i spremnu da ščepa lampu. Učinilo mu se da ga starac želi prevariti te odjednom oseti neodoljivu želju da je zadrži za sebe. Gnevan, starac izgovori neke strašne reči i pod njegovim prokletstvom nad dečakovom glavom zatvori se otvor.

Aladin je počeo da viče. A kad je razabrao da ga ništa i niko ne može osloboditi, stao je da jeca i lomi prste. Međutim, dok je lomio prste, Aladin je neosetno protrljao i čudesni prsten, koji je iz tame doveo ogromnog diva. – Šta želiš? – upita ga div. Ja sam sluga svakog onog na čijem se prstu nalazi ovaj prsten.

Zatraži i imaćeš sve što poželiš. Aladin mu odgovori da želi da se vrati majci. Želja mu se smesta ispuni. Možete zamisliti kako se obradovala sirota žena kad je ponovo ugledala sina. Ali tek što je saslušala njegove doživljaje, počela je da se vajka zbog nemaštine u koju je ponovo zapala.

– Možda ćemo moći da prodamo tu lampu – reče. Od dobijenog novca kupićemo hranu za nekoliko dana. Ali čim ju je dodirnula, desilo se nešto neverovatno: pred njom se pojavio duh, moćniji od onog prvog, spreman da Aladinu i njegovoj majci ispuni svaku želju. Tako su postali bogati.

S vremenom je Aladin izrastao u lepog mladića kome su se svi u mestu divili. Jednog dana, pod utiskom priča o Mesečevom zraku, prelepoj sultanovoj kćeri, zaželi da je vidi. Pokoravajući se njegovim željama, duh iz lampe ga je doveo u sultanov dvor, gde je neprimećen mogao da se divi princezinoj lepoti. Princeza je bila tako lepa da se Aladin smesta u nju zaljubio.

Noseći skupocene darove, u pratnji majke obučene u raskošne haljine, došao je pred sultana i zamolio ga da mu da ruku svoje kćeri. Dobio je odgovor da će mu sultan dati kćer tek kada donese četrdeset ćupova zlatnika. Aladinu nije bilo teko da zadovolji sultanovu želju, i dvoje srećnih mladenaca uselilo se, uz razdragano klicanje naroda, u prekrasan kristalni zamak.

Jedino je stari zavidljivi čarobnjak bio zlurad zbog Aladinove sreće. Prerušen u prosjaka, dok mladenci nisu bili u zamku, pomoću svojih čarolija, uspeo je da nagovori služavku Mesečevog Zraka da mu preda čarobnu lampu. Vrač je odmah zatražio od svemoćnog duha da zamak Mesečovog Zraka i Aladina prenese u daleku pustinju.

Možete zamisliti sultanov gnev kad je doznao šta se desilo. Verujući da ga je Aladin obmanuo, sultan je odmah naredio da ga uhapse. Ali mladić je uza se imao prsten koji ga je već jednom izbavio iz nevolje. Čim ga je protrljao, dobri duh mu je pomogao da pronađe pustinju kamo je prenet zamak, da izbavi svoju ženu i dovede je ocu.

Priča o zlobnom vraču i njegovim smicalicama nije ozlojedila samo sultana već i čitav narod. Aladin je smatrao da će najbolje biti ako se vraču dodeli položaj velikog vezira. To će laskati njegovoj neizmernoj sujeti, i samo to moglo bi ga obuzdati.

Vrača su pozvali na dvor, ali ma koliko da je bio željan položaja, bio je i podozriv te nije odmah poverovao sultanovim rečima. Ipak je poziv da živi na dvoru i uživa sve počasti bio odveć primamljiv, te je vrač najzad pristao. Čim se smestio u raskošne odaje, pojavio se Aladin i zatražio da mu vrati svetiljku. Starac isprva nije hteo ni da čuje.

Ali kada je uvideo da je Aladin spreman na sve, morao je da popusti da bi spasao život. Tako je Aladin ponovo postao vlasnik čarobne lampe. Moćni duh je sagradio novi kristalni zamak, još lepši i raskošniji od prvog. Sultan je video da je Aladin dobar i pošten i proglasio ga je za naslednika svog prestola, a Mesečev Zrak bila je najsrećnija žena na svetu.