Sinela ne imađaše ni oca ni majke. Stanovala je sasvim sama sa sedmoricom braće u nekakvoj maloj kolibi nasred šume. Bili su daleko od svih. Teško je bilo ići u grad. Ali pošto nisu imali čime da pale vatru, ona je morala da čuva ognjište. Pošto bi Sinela skuvala jelo, ona bi brižljivo skrivala žar u pepelu. Ali, zlo se ne može izbeći. Jednog dana ona zakasni da sakrije žar u pepelu i ovaj se ugasi.

Kad dođe Sinela, a žar već ugašen. Nije znala šta sad da radi. Izađe iz kuće… Išla je, išla, išla … U daljini ugleda malu svetlost. Uputi se prema njoj i uskoro stiže do jedne kuće. U toj kući beše nekakva stara žena koja je sedela i pušila lulu. To je bila đavolja majka. Sinela od nje potraži malo vatre. Ali đavolja majka je upita: — Ako ti dam vatre, šta ćeš mi dati u zamenu?

A Sinela će na to: — Ženo, šta hoćeš da ti dam? Ja sam mala nesrećnica koja živi sa svojom braćom. Ja ništa nemam. — Pa, dobro! — odgovori đavolja majka, — Pošto baš ništa nemaš, evo šta ćeš učiniti: kad se vratiš kući, probuši malu rupu na pregradi svoje sobe, jednu malu rupicu, samo da ti može prstić proći kroz nju. Vidiš, to baš nije ništa. Kad ideš na spavanje, ti ćeš provući prst kroz rupu.

Eto to je sve. Ali pazi, nikome ni reči o ovome! Kad stigoše te večeri Sinelina braća kući, večera beše spremljena, a niko od njih ne saznade šta je pre toga bilo i kako je Sinela došla do vatre. Tako su dani prolazili, a Sinela je venula i slabila iz dana u dan. Jednom je upitaše braća: — Šta ti je? Jedeš, piješ, i tako si bleda. Oni nisu ništa slutili.

Sinela toliko oslabi da pade u krevet. Ona pozva kraj sebe svog najmlađeg brata, pa mu ispriča kako svake večeri dolazi đavolja majka te joj sisa prst. To joj je Sinela dozvolila, jer nije znala kako da joj se oduži za vatru, ali pogrešila je. Najmlađi brat ode i sve ispriča ostaloj braći. Kad pade noć, braća naoštre svoje noževe i postaviše se oko kuće, pa čim đavolja majka stiže, oni je ubiše; istrgoše joj kosti, sasekoše u komade i baciše na sve strane.

 

Ali na nesreću, to ne beše đavolja majka. Te večeri je đavolja majka poslala sina da sisa Sinelin prst. Sledeće noći dođe đavolja majka oko kuće, pokupi ostatke tela svog sina, pa od njih napravi češljeve. Potom se preruši u prosjakinju i stade nuditi Sineli ove češljeve za prodaju. Sinela kupi od nje jedan češalj, pa s njim stade češljati svog brata, a ovaj se odmah pretvori u ovna.

Ona poče da češlja drugog, on se takođe pretvori u ovna. Ona ih sve očešlja i sedmorica braće postadoše ovnovi, koji se okretahu oko nje čitav dan. Ona sad nije znala šta da čini. Pođe da im traži nešto za jelo, pa im uskoro donese malo trave. Za njih više nije spremala jelo, već im je donosila travu i njom ih hranila. Zbog toga postade još mršavija.

Ovnovi su se dosađivali. Ona ih povede sa sobom u šumu. Tamo je jednom srete neki čovek i zapita je: — Šta radiš s tim ovnovima? Tad mu ona ispriča šta se zbilo. On je zaprosi i ona pristade, ali pod uslovom da nikada ne ubija ovnove, njenu braću. Kad Sinela stiže u kuću svog muža, tamo je već bila đavolja majka. Nju je uzeo kao dobru staricu Sinelin muž.

Vreme je prolazilo. Sinela je uskoro očekivada dete. Jednom kad je Sinelin muž otišao na put, Sinela je sišla u dvorište da se šeta. Primeti jedan zreo nar na drvetu koje je niklo iznad samog bunara. Ona ga zažele i reče dobroj starici da joj ga donese. Ali dobra starica, koja beše đavolja majka, reče joj: — Ne mogu, uberi ga sama!

Pa kad je Sinela bila iznad bunara, đavolja majka je gurnu i ona pade u njega. Odmah đavolja majka otrča u njenu sobu, spusti kapke na prozorima i presvuče se u mraku pa legne u postelju. Čim stiže Sinelin muž, iznenadi se videvši svoju ženu u postelji. Upita je zašto leži a đavolja majka mu tad reče: — Bolesna sam ti mnogo. Želela bih da pojedem parče mesa, ali da bude od najvećeg ovna.

 

Čuvši je, muž je malo zagleda pa pomisli da mu je žena, zacelo, jako bolesna i da to govori tek onako. Potom joj reče: — Sinela, draga Sinela, pa znaš da si me zaklela da nikad ne ubijem nijednog ovna. To su tvoja braća. Ne mogu sad da pregazim obećanje i zakletvu. Daću ti što god zaželiš, ali me nemoj prisiljavati da to uradim. Ali đavolja majka će opet: — Ne, hoću meso najvećeg ovna. Eto.

Umreću ako mi to ne doneseš, jer osećam da me to jedino može spasti. Učini mi to, molim te i to odmah! Muž se opet iznenadi, ali videvši da će mu žena doista umreti ako to ne izvrši, naredi sluzi da ubije najvećeg ovna i da od njega ispeče meso za njegovu ženu. Sluga pođe da izvrši njegovo naređenje i ode u zabran gde su ovnovi pasli i poče da hvata najvećeg ovna.

Ali svi ovnovi su bežali oko bunara i mukali: „Me! Me!“ Sluga ih je jurio, ali oni su bežali još brže. Videći da će ga uhvatiti, najstariji ovan stade pevati: „Sinela, Sinela, Hoće da me pojedu, Sinela, Sinela, Hoće da me pojedu!“

A ostali su dodavali u horu: „Hoće da me pojedu, Hoće da me pojedu!“ Tad se ču glas sa dna bunara: „Ne, ne, ne, brate moj, Muž mi je obećao, Ne, ne, ne, brate moj, Muž mi je obećao!“ 

Preplašen ovim što je čuo i video, sluga brže otrča svom gazdi i sve mu ispriča. Sinelin muž sam dođe da se uveri u to, pa videvši da je tako, siđe u bunar i tamo pronađe Sinelu sa malim detetom. Odmah je izvuče i upita je šta se to desilo. Sinela mu sve ispriča. Muž upita: — Šta da uradim đavoljoj majici što ti je nanela toliki bol?

A Sinela će na to: — Ništa, samo je nateraj da ovnove opet pretvori u moju braću. I starica uto stiže. Iz glave svakoga ovna izvadi po jednu zlatnu iglu i oni se pretvoriše u mladiće. To su bila Sinelina braća.
Tada Sinelin muž naredi da se spremi bogata trpeza, pa svi stadoše da se vesele. A đavolju majku proteraše u pustinju, pa je potom vezaše za bivole i rastrgoše.