Tako je, zaista!

To je strašan događaj! – reče jedna kokoška i to na suprotnom kraju grada, gde se događaj nije ni desio. – Strašan događaj u kokošarniku! Ne bih smela noćas sama da spavam. Dobro je što nas ima mnogo u staji. I ona je to tako pričala da se svim drugim kokoškama perje kostrešilo, a petlu se obesila kresta. Tako je, zaista!

Ali mi ćemo početi iz početka, a početak je bio na drugom kraju grada, u jednom kokošarniku. Sunce je zašlo i kokoške su uzletele na sedala. Jedna od njih, belopera i kratkonoga, propisno je nosila jaja i kao kokoška bila u svakom pogledu vredna poštovanja. Popevši se na sedalo, stade se čistiti kljunom, pa joj otpade jedno perce.

– Eto ga, ode! – reče ona. – Što se više vivam, postajem sve lepša. – Ona je to rekla onako u šali, jer je među živinom bila poznata kao kokoška vesele ćudi i, kako je rečeno, vrlo poštovana, pa rekavši to zaspa.
Unaokolo je bio mrak. Kokoške su sedele jedna do druge, ali ona koja je sedela najbliže do beloperke, nije spavala.

Ona je njene reči i čula i nije čula, kao što i treba da bude na ovom svetu, ako čovek hoće da ostane na miru, ali je ipak morala da kaže svojoj susetki: – Ču li ti šta se ovde govori? Neću nikoga da imenujem, ali ovde ima jedna kokoška koja hoće da se očerupa da bi lepo izgledala. Kad bih ja bila petao, prezrela bih je.

Tik nad kokoškama sedeli su sova, sovin muž i sovina deca. Svi su u ovoj porodici imali dobre uši i čuli su svaku reč koju je izgovorila kokoška iz susedstva. Svi zakolutaše očima, a majka sova zamaha krilima:
– Ne slušajte, ne slušajte! Ali, vi ste već čuli sve šta se tamo govorilo! I ja sam čula svojim rođenim ušima, a čovek mora mnogo što-šta da čuje pre nego što mu uši otpadnu.

Ima među kokoškama jedna koja je toliko zaboravila šta se pristoji kokoški, da je sela pa čupa sve perje sa sebe i dopušta da petao sve to gleda. – Prenez garde aux enfants! (Pazite, zbog dece!) – reče otac sova na francuskom, da deca ne razumeju. – To nije za dečje uši! – Ipak ću ispričati sovi iz susedstva! Ona je vredna svakog poštovanja. I majka sova odlete.

– Uhuhu! – zatrubiše obe i to baš golubovima u susednom golubarniku. – Jeste li čuli, uhuhu? Jedna kokoška je počupala sa sebe sve perje zbog petla. Ona će se smrznuti, ako se već i nije smrzla, uhuhu! – Gde? Gde? – gukali su golubovi. – U susednom dvorištu. Videla sam, tako reći, svojim očima. To je, doduše, nezgodna priča, ali je sasvim istinita.

– Verujte, verujte svaku reč! – rekoše golubovi i zagukaše prema svom živinarniku. – Ima jedna kokoška, neki čak kažu da ih ima i dve, koje su počupale sve perje sa sebe, da ne bi izgledale kao druge i da bi tako skrenule na sebe petlovu pažnju. To je smela igra, čovek može da nazebe i umre od groznice, i obe su već umrle.- Probudite se! Probudite! – kreknu petao i uzlete na plot.

Oči su mu još bile sanjive, ali je ipak vikao. – Tri kokoške su umrle od nesrećne ljubavi prema jednom petlu. Počupale su sve perje sa sebe. To je gadna priča, neću da je zadržim za sebe, neka ide dalje! – Neka ide dalje, neka ide dalje! – zazviždaše slepi miševi, a kokoške zakokodakaše i petlovi zakrečaše: – Neka ide dalje, neka ide dalje!

Tako se priča širila od kokošarnika do kokošarnika, pa najzad stigla do mesta sa koga je u stvari pošla. – Kažu da ima pet kokošaka koje su počupale sve perje sa sebe da pokažu koja je od njih najviše omršavila od nesrećne ljubavi prema petlu, zatim su se međusobno iskljucale do krvi i pale mrtve, na žalost i sramotu svoje porodice i veliki gubitak svoga vlasnika.

Dabome da kokoška kojoj je ono jedno perce ispalo dok se vivala nije prepoznala svoju priču, pa pošto je bila vrlo poštovana kokoška, reče: — Prezirem te kokoške, ali ih ima mnogo takvih! Ovakve stvari ne smeju se prećutati i ja ću učiniti sve da cela priča dospe u novine, da je čuju svi! To su zaslužile i kokoške i njihova porodica.

I tako je to došlo u novine, pa je i odštampano, tako je, zaista, jedno perce može da se pretvori u pet kokošaka.