Svinjar

Bio jednom neki siromašni kraljević. Imao je sasvim malo kraljevstvo, ali dovoljno veliko da bi se mogao oženiti, a on je i hteo da se ženi. Bilo je, doduše, pomalo drsko od njega što se usudio da kaže carevoj kćeri: „Bi li pošla za mene?“ – ali je to mogao mirne duše reći, jer mu je ime bilo slavno nadaleko i naširoko. Bilo je na stotine kneginjica koje bi bile srećne da ih je zaprosio, ali da vidimo šta je učinila careva kći. Sad slušajmo!

Na grobu kraljevićevog oca rastao je ružin žbun. O, kako je bilo divno to ružino drvo! Cvetalo je samo svake pete godine i imalo samo jedan jedini cvet, ali to je bila ruža koja je tako slatko mirisala da bi čovek, mirišući je, zaboravio na sve svoje brige i nevolje. Tamo je živeo i slavuj koji je umeo lepo da peva tako kao da je u grlu nosio sve najlepše melodije.

Kraljević je želeo da princeza dobije i ružu i slavuja. Zato ih stavi u dve velike srebrne kutije i posla princezi. Car, princezin otac, naredi da darove nose pred njim, pravo u veliku dvoranu gde se princeza igrala „gostiju“ sa svojim dvorskim damama, jer nisu imale druga posla. Kad vide velike kutije s poklonima, princeza zapljeska rukama od radosti.

– O, kad bi bilo malo mačence! – reče ona, ali se iz kutije ukaza prekrasna ruža. – Ah, kako je lepo napravljena! – povikaše sve dvorske dame. – Ona je više nego lepa, – reče car – divna je! Ali princeza je dodirnu i umalo što ne zaplaka. – Fuj, tata, – reče ona – pa to nije veštačka ruža, prava je! Fuj, – povikaše svi dvorani – prava je!

– Hajde da vidimo šta je u drugoj kutiji, pre nego što se naljutimo! – reče car i otvori kutiju. Pojavi se slavuj. Pevao je tako lepo da su svi zanemeli. – Superbe! Charmant! – rekoše dvorske dame, jer su sve govorile francuski, jedna gore od druge. – Kako me ptica podseća na muzičku kutiju pokojne carice! – reče jedan stari plemić. – Ah, isti tonovi, isti način pevanja.

– Zaista, – reče car i zaplaka kao malo dete. – Zar je i ptica prava? – upita princeza. – Da, to je prava ptica! – rekoše oni koji su je doneli. – Onda pustite pticu nek odleti! – reče careva kći i nije dozvolila kraljeviću da dođe. Ali se on ne dade zaplašiti. Nagaravi lice, navuče kapu na oči i zakuca na careva vrata. – Dobar dan, care, – reče – da li bih mogao dobiti kakvu službu na tvome dvoru?

– Ima ih mnogo koji bi to hteli! – reče car. – Ali, čekaj da vidim. Treba mi neko da čuva svinje, jer ih imamo vrlo mnogo. I tako kraljević postade carev svinjar. Dobio je ružnu sobicu kraj svinjca i u njoj je morao da živi. Celog dana sedeo je i nešto radio, a kad dođe veče, on beše napravio lep lončić na kome su visili zvončići, pa kad bi lončić počeo da vri, zvončići su lepo zvonili i svirali staru pesmicu:

„Avgustine, dragi, mili! Sve je prošlo, sve iščili!“

Ali je najzabavnije bilo to što bi čovek, ako stavi prst u paru iz lonca, mogao odmah da namiriše koje se jelo kuva na bilo kom ognjištu u gradu. To je svakako bilo nešto daleko zanimljivije od ruže. Princeza se baš šetala sa svojim dvorkinjama po dvorskom parku, pa kad ču melodiju, zastade i obradova se, jer je i ona umela da svira „Avgustine, dragi, mili“. Znala je samo to i svirala je jedim prstom.

– I ja ovo znam! – reče ona – to je neki obrazovan svinjar. Slušajte, uđite i pitajte pošto bi to prodao. Tako je jedna dvorkinja morala da uđe u svinjac, ali je pre toga obula drvene klompe. – Pošto daješ lonac? – zapita devojka svinjara. – Deset poljubaca od careve kćeri – reče svinjar. – Bože sačuvaj! – uzviknu dvorkinja. – Manje ne može! – odgovori svinjar. – No, šta kaže? – upita princeza.

– E, to zaista ne mogu da izgovorim, – odgovori dvorkinja. – Suviše je strašno! – Onda mi šapni! I ona joj šapnu. – On je neučtiv! Uzviknu princeza i odmah pođe, ali posle nekoliko koraka ču kako zvončići divno zazvoniše:

„Avgustine, dragi, mili! Sve je prošlo, sve iščili!“

Slušaj! – reče princeza, – pitaj ga hoće li deset poljubaca od mojih dvorkinja? – Ne, hvala, – reče svinjar, dest poljubaca od princeze, ili ću lonac zadržati. – Ala je to strašno! – negodovaše princeza. – Stanite ispred mene da me neko ne vidi! Dvorkinje stadoše oko nje i raširiše svoje haljine, te svinjar dobi deset poljubaca, a careva kći lončić.

Ala je to bilo uživanje! Lonac je vrio cele večeri i po čitav dan. U gradu nije bilo ognjišta, ni u komornika ni u obućara, za koje nisu znale šta se na njemu kuva. Devojke su igrale i pljeskale rukama. – Znamo ko će jesti slatku supu i palačinke, a ko kašu i pečenje! Što je to zanimljivo! – Vrlo zanimljivo! – reče glavna dvorska dama.

– Da, ali jezik za zube, jer ja sam carska kći! – Dabogme! Dabogme! – obećaše sve od reda. Svinjar, to jest kraljević, – ali one nisu znale da je on nešto drugo do svinjar – nije dopuštao da mu prođe dan, a da nešto ne napravi. Tako jednog dana napravi čegrtaljku koja je, kad se zavrti, svirala sve valcere, poskočice i polke za koje se znalo od postanka sveta.

– Ah, to je superbe! – reče careva kći prolazeći. – Nikad nisam čula lepšu muziku! Čuj, uđi i pitaj ga pošto bi nam to dao, ali poljubiti ga neću! – Hoće sto poljubaca od careve kćeri! – reče dvorkinja, koja je ušla da pita. – On je poludeo, – reče princeza i pođe, ali ubrzo stade. – Mora se potpomagati umetnost, – reče – ja sam carska kći! Reci mu da će dobiti deset poljubaca kao juče, a ostatak neka uzme od mojih dvorkinja!

– Mi to nerado činimo! – rekoše one. – Ne govorite gluposti, – na to će pronceza. – Kad mogu ja da ga poljubim, možete i vi! Setite se da vas ja hranim i plaćam! I tako dvorkinje pristanu. Ali svinjar je hteo sto poljubaca od careve kćeri i ona nije imala kud. – Kakva je to trka oko svinjca? – upita car koji je stajao na balkonu, pa protrlja oči i stavi naočare. – Ta to su dvorske dame nešto zamesile! Moram otići do njih!

I on navuče potpećene papuče, u stvari, stare iznošene cipele. Do đavola, kako se žurio! Čim je sišao u dvorište, pođe sasvim lagano, a dvorske dame su bile tako zauzete brojanjem poljubaca kako bi sve ispalo pošteno i kako svinjar ne bi dobio ni više ni manje, da i ne opaziše cara.

On se prope na prste: – Šta? – zapanji se kad vide svoju kćer i svinjara kako se ljube, pa ih stade udarati papučom po glavi baš kad je svinjar dobijao osamdeset šesti poljubac. – Napolje! – viknu car, jer se naljutio, pa istera iz carstva i svoju kćer i svinjara. Ona je sad stajala napolju i plakala, svinjar je psovao, a kiša pljuštala.

– Oh, jadna li sam! – jadikovala je princeza. – Kamo sreće da sam uzela lepog kraljevića! Kako sam nesrećna! A svinjar zađe za jedno drvo, obrisa čađ s lica, zbaci ružne haljine i pojavi se u kraljevskom odelu tako lep da je princeza morala da mu se pokloni. – Znaj da te prezirem, – reče joj on. – Nisi htela čestitog kraljevića. Nisi imala osećanja za ružu i slavuja, a svinjara si mogla ljubiti za igračku!