Pinokio

pinokio-1Rezbareći komad drva, majstor Antonio neočekivano začuje nečiji glasić. Možete zamisliti koliko se iznenadio kad je ustanovio da taj glasić dopire iz drveta koje mu je poigravalo u rukama. U tom trenu neko zakuca na vrata. U sobu uđe majstor Đepeto, koga su svi, zbog njegove žute perike, zvali Žuća.

– Dobar dan! – pozdravi majstor Đepeto. – Imate li komad drva da napravim lutka sa kojim bih obilazio po svetu i zaradio koju paru?

Tek što je izrekao svoju želju, glasić uskliknu:

– Bravo, Žuća! Čuvši svoj podrugljivi nadimak, majstor Đepeto skoči na majstora Antonija i zasu ga šamarima. Za to vreme drvo je skakutalo oko njih po sobi. Pošto su se na kraju krajeva izmirili, Đepeto se oprosti sa majstorom Antoniom, ponevši sa sobom to čudno parče drva. Čim je stigao kući, počeo ga je obrađivati dajući mu oblik lutka.

– Daću mu ime Pinokio – reče dok mu je rezbario ruke. Ali još nije čestito ni završio rečenicu, a lutak mu je strgao periku sa glave.

Kad mu je nazad dao ljudski oblik, nestašluci lutka pretvorili su se u nevaljalstva, i jadni Đepeto, koji je Pinokija zavoleo kao sina, nije znao šta će od briga. Trudio se da mu pruži što može više, napravio mu je odelce od šarene hartije, šeširić od hleba, a svoj jedini kaput prodao je da bi mu kupio bukvar. Pinokio čvrsto reši da će se popraviti, pa je krenuo u školu, ali nije u nju ni stigao, nego je usput prodao bukvar i otišao u pozorište lutaka. Njegovo prisustvo unelo je metež među lutke i njihov gazda zgrabio je šibu da kazni neznanoga gosta. Ali, kad je čuo Pinokijevu priču, sažali se nad njim i pusti ga da pođe kući poklonivši mu pri tom nekoliko zlatnika. Sav srećan, skakutao je Pinokio razmišljajući o lepim stvarima koje će kupiti ocu, kad se iznenada pred njim stvore hroma lisica i ćoravi mačak.

– Dobar dan , Pinokio! Pozdravili su ga učtivo. – Videli smo ti oca kako cvokoće od hladnoće!

– Neće više cvokotati – odgovori im Pinokio – jer ja sam sada bogat – pa potkrepi svoje reči pokazavši im zlatnike koje je dobio na poklon.

pinokio-2– Da sam na tvome mestu, ja bih ih udvostručila – reče mu lisica. – Nedaleko odavde nalazi se čudesna njiva: ako u nju posadiš zlatnike, nećeš dugo čekati da iz njih iznikne stablo koje će umesto lišća imati sve same zlatnike.

Na svoju nesreću, Pinokio ih je poslušao. Ali mačak i lisica bili su obične lopuže: pokrali su mu zlatnike, a njega su obesili na stablo i ostavili. Jadni Pinokio bio bi verovatno umro od gladi da onuda nije naišao kudrov koji ga je skinuo sa drveta i odneo plavoj vili.
pinokio-3Vila ga je stavila u krevet i pozvala najčuvenije vidare iz toga kraja: gavrana, sovu i zrikavca.

– Gospodo, htela bih da čujem vaše mišljenje. Kažite mi je li ovaj lutak živ ili mrtav? Upita ih vila.

Pošto su se mudro posavetovali, vidari su zaključili:

– Po našem mišljenju lutak je mrtav; ali ako nekom srećom nije mrtav, onda nema sumnje da je još u životu.

Čim je čuo njihove reči, Pinokio je briznuo u plač. Tada vidari zaključiše:

– Kad neko plače, to je siguran znak da se nalazi na putu da ozdravi.

Vila je preklinjala Pinokija da joj kaže celu istinu. Ali kad joj je on ispričao da je izgubio zlatnike slagavši da ih je bio sakrio ispod jezika, odjednom je otpočeo da mu raste nos. Sav očajan, Pinokio nije imao drugog izlaza nego da vili prizna gde je sakrio zlatnike i ona mu tada ponovo vrati njegov pravi nos. Nazvao ju je sestricom, mamicom i svečano joj obećao da će biti dobar. Ali čim mu je vila dozvolila da poseti oca, on je, umesto da pođe pravim putem, odlutao u polja. Nevolja je htela da se uhvati u stupicu koju je neki seljak postavio ne bi li uhvatio lopove koji su mu krali jaja. Verujući da je Pinokio taj lopov, seljak mu naredi da zamenjuje psa koji mu je te noći nestao. I sve dok seljak nije pronašao psa, Pinokio je morao živeti psećim životom. Čim ga je seljak pustio, Pinokio odmah otrči vilinoj kući, ali umesto nje nađe nadgrobnu ploču na kojoj je pisalo: – Ovde počiva lepa vila koja je umrla od bola što ju je napustio brat Pinokio. – Izvan sebe od očaja, lutak je gorko zaplakao. Tada vila nije mogla da odoli srcu, ipak se pojavila i oprostila mu.

pinokio-4Pinokio je ovaj put svečano obećao da će poći u školu i krenuo je u grad sa bukvarom pod miškom. Međutim nova vragolija navela ga je da skrene sa puta i posle dugog potucanja, izgladneo i bez prebijene pare u džepu, našao se u gorem položaju no što je riba na suvom. Moleći milostinju sreo je neku ženu koja je nosila dva vrča vode. Ona mu je obećala da će dobiti čorbe i bombona ako joj pomogne nositi vodu. Mada nije bio nimalo oran za rad, Pinokio je pristao, jer glad ne zna za šalu. Ali kad je stigao u ženinu kuću i bolje zagledao, imao je šta da vidi: ta žena bila je dobra vila. Odjednom je briznuo u plač.

– Zašto plačeš? – upita ga ona.

– Zato što me podsećate… nalik ste na…ih! …ih… O vilo moja, recite mi ko ste?!

Rekavši to, Pinokio je pao na kolena i sklopio ruke. U prvi mah vila je stajala nema, a zatim je, jer više nije mogla da gleda njegove suze, poljubila lutka tepajući mu:

– Mali moj, brate moj!

Pinokio je bio van sebe od sreće. Govorio je da je krajnje vreme da i on postane dečak kao i ostali. I sutradan, da bi i dokazao svoje dobre namere, krenuo je u školu. – Usput je sreo grupu dečaka koji su išli na obalu.

– Hajde sa nama Pinokio! – pozvali su ga. – Idemo da vidimo džinovske ribe!

Mada nije želeo da ide, radoznalost je ipak bila jača od njega i ubrzo je Pinokio zapao u novo iskušenje na plaži: izrodila se opšta tuča. Kad je jedan od dečaka pao pokošen udarcem knjige, svi su se razbežali, a samo je Pinokio ostao plačući i jecajući. Začas se pred njim stvoriše dve džinovske senke, dva stražara, i smesta su mu saopštili da je uhapšen. Sav nesrećan krenuo je između njih. Ali srećom, vetar mu odnese kapu. Ne sumnjajući da bi mogao da im pobegne, stražari mu dopuste da potrči za svojom kapom i on im umakne. Vratio se opet vili i ponovo je krenuo u školu. Nevolja je bila što je na uglu ulice naišao na Fitiljka koji ga nagovori da sedne kraj njega u kola i da se odvezu u zemlju igračaka. Nekoliko dana proveo je Pinokio u igri i bezbrižnom životu u zemlji igračaka, a zatim se spotakao o krivi kamen i pretvorio se u magare, pravo pravcato magare, koje je za račun svoga gazde moralo da nastupa u cirkusu.

Pošto je magare – Pinokio povredio nogu te nije mogao da izvodi različite cirkuske tačke, gazda ga je prodao seljaku koji ga potopi u moru kako bi od njega napravio kožu za doboš. U slanoj vodi lutak je opet dobio stari izgled. Međutim ubrzo se našao u čeljustima ogromnog kita. I zamislite koga je našao u utrobi strašne životinje? Svoga oca, jadnog Đepeta, koga je kit progutao dok je putovao po svetu u potrazi za nestašnim sinčićem. Izgrlili su se i izljubili, i od sreće zaigrali. Tako su silno poigravali da se kit uplašio da nije možda progutao kakav kamen. Da ne bi morao da ode vidaru po lek, kit ih je radije iskašljao.

Po povratku kući Pinokio je ozbiljno odlučio da bude dobar. Odlazio je redovno u školu i marljivo je radio da bi pomagao ocu i vili koja je teško obolela. Jednog jutra, sav ozaren od sreće, otkrio je da je postao pravi dečak, od mesa i kostiju.

pinokio-5– Oh, oče, kako sam srećan, kako je sada sve lepo! – klicao je Pinokio.

– Samom sebi zahvali – odgovori mu majstor Đepeto – jer u kući vlada sreća samo onda kada su deca dobra.