Slavuj

slavuj_1U Kini, to svakako već znate, car je Kinez, a Kinezi su i svi oko njega. Otada je prošlo mnogo godina, ali baš zato vredi čuti priču, da ne padne u zaborav.
Dvor kineskoga cara bio je najdivniji dvor na svetu: ceo celcat sagrađen od najfinijeg porcelana, tako skupocenog, ali tako lomljivog i krtog, da je čovek morao dobro paziti da ga ne dodirne.
U vrtu se videlo najčudesnije cveće: najlepši cvetovi imali su srebrne zvončiće koji su neprestano zvonili, pa ih je svako morao primetiti. Da, u carevom vrtu sve je bilo smišljeno, a pružao se tako daleko da ni sam baštovan nije znao gde mu je kraj. Kad bi čovek pošao dalje, došao bi u prekrasnu šumu s visokim drvećem i dubokim jezerima. Šuma se pružala sve do plavog dubokog mora.

slavuj_2

Velike lađe mogle su ploviti ispod samih granatih kruna drveća, a u granju je živeo slavuj koji je pevao tako lepo da bi čak i siromašni ribar, koji je imao mnogo prečih poslova, kad bi noću došao da izvuče mrežu, zastao i slušao slavuja.
— O, kako je to lepo, — rekao bi, ali je morao da se lati svoga posla i zaboravljao bi na pticu. Ali kada bi iduće noći došao, a slavuj opet zapevao, ribaru se otimalo iz grudi:
— O, kako je to lepo!
Sa svih strana sveta dolazili su putnici u carski grad i divili se i dvoru i vrtu, ali kad bi čuli slavuja, svi bi rekli:
“Ovo je od svega najlepše!”
Po povratku kući putnici su pričali o svemu, a naučnici napisaše mnogo knjiga o gradu, dvorcu i vrtu, pa ne zaboraviše ni slavuja. Njega su uzdizali iznad svega. I oni koji su umeli da pišu pesme ispevaše najlepše stihove o slavuju u šumi kraj dubokog mora.
Knjige su išle po svetu, pa neke dođoše i do cara. On je sedeo na svom zlatnom prestolu i čitao i čitao, svakog trenutka bi klimnuo glavom, jer se radovao čitajući divne opise carskoga grada, dvorca i vrta.
“A slavuj je ono što je najlepše!” — bilo je napisano na kraju.
— Šta je to? — reče car. — Slavuj? Ja za nj uopšte ne znam! Zar takva ptica postoji u mom carstvu, pa čak i u mom vrtu? Nikad za nju nisam čuo! Zar čovek mora o tome tek iz knjiga da dozna!
slavuj_3I on pozva svog upravnika dvora, koji je bio tako otmen da je, kad bi se neko niži od njega usudio da mu nešto kaže ili da ga nešto pita, odgovarao samo: “P”

A to ne znači baš ništa!

— Kažu da ovde postoji vrlo čudna ptica po imenu slavuj, — reče car. — Kažu da je to najbolje od svega što imam u svom prostranom carstvu. Zašto mi o tome nikad niko ništa nije rekao?
— Nikad nisam čuo za to ime, — reče upravnik dvora. — Nikad nije bio predstavljen na dvoru!
— Hoću da dođe ovamo i da večeras peva preda mnom! — zapovedi car. — Ceo svet zna šta ja imam, a samo ja ne znam!
— Nikad ranije nisam čuo za to ime! — ponovi upravnik. — Ali tražiću i naći ću ga!
Ali gde da ga nađe? Jurio je gore-dole po svim stepenicama, kroz sve dvorane i hodnike. Ali niko od onih na koje je naišao nije čuo za slavuja.
Upravnik dojuri opet caru i reče da je to o slavuju sigurno izmišljotina onih koji su pisali knjige.
— Vaše carsko veličanstvo ne treba da veruje onom što se piše, sve je to izmišljotina i crna magija.
— Ali knjigu u kojoj sam to pročitao poslao mi je moćni japanski car i zato ne može biti neistina. Hoću da čujem slavuja! On mora večeras biti ovde. On je u mojoj najvećoj milosti. A ako ne dođe, onda će ceo dvor biti tučen po stomaku i to posle večere!
— Cing pa! — pokloni se upravnik i opet pojuri niz sve stepenice, kroz sve dvorane i hodnike, a pola dvora jurilo je s njim, jer niko nije želeo da ga tuku po stomaku.
Nastade raspitivanje za čuvenog slavuja koga je čitav svet znao, samo niko na dvoru za njega ne beše čuo.
Najzad naiđoše u kuhinji na jednu malu sirotu devojku.
— O, slavuj! Dobro ga poznajem! Kako on divno peva! Dopušteno mi je da svako veče odnesem malo ostataka sa stola svojoj jadnoj bolesnoj majci, koja živi dole na obali. Kad se vraćam umorna, zastanem u šumi i slušam slavuja kako peva. Suze mi pođu na oči, jer je to kao da me majka ljubi!
— Mala sudopero, — reče dvorski upravnik — pobrinuću se da dobiješ stalno mesto u kuhinji i dozvoliću ti da gledaš kako car ruča, samo nas odvedi slavuju, jer car hoće da ga vidi večeras.
Tako krenuše svi u šumu gde je slavuj obično pevao. Pošlo je pola dvora. Kad su prešli dobar deo puta, stade da muče neka bivolica.
— O! — reče dvoranin. — Evo ga! Otkud tolika snaga u tako maloj ptičici! Siguran sam da sam ga već ranije čuo!
— Ma ne, to bivolica muče! — reče sudopera. — Još smo daleko od onog mesta.
Zatim zakreketaše žabe u bari.
— Divno! — reče kineski dvorski savetnik. — Čujem ga, glas mu liči na zvončiće!
— Ne, to su žabe! — reče mala sudopera. — Ali mislim da ćemo ga uskoro čuti. Uto zapeva slavuj.
— Evo ga! — kliknu devojčica. — Slušajte! Slušajte! Eno ga! — i pokaza im malu sivu pticu u granju.
— Zar je to moguće! — začudi se upravnik dvora. — Takvog ga nikad nisam zamišljao! Kako prosto izgleda, sigurno je izgubio boju videći toliki otmeni svet pred sobom!
— Slavujčiću, — viknu glasno mala sudopera — naš milostivi car želi da pevaš pred njim!
— Hoću rado! — odgovori slavuj i zapeva da je bilo milina slušati.
— Kao kristalni zvončići, — reče upravnik dvora.
— Kako mu se samo grlo napreže! To je sjajno, čudno da ga ranije nismo čuli. Sigurno će na dvoru imati velikog uspeha!
— Treba li još jedanput da pevam pred carem? — zapita slavuj koji je mislio da je car tu.
— Moj odlični slavujčiću, — reče upravnik dvora — velika mi je čast da vas pozovem večeras na dvorsku svečanost, gde ćete očarati njegovu carsku milost svojim dražesnim pevanjem!
— Moja je pesma najlepša u zelenilu! — reče slavuj, ali ipak rado pođe s njima kad je čuo da car tako želi.
Na dvoru je sve bilo prekrasno iskićeno. Zidovi i pod koji su bili od porcelana, sijali su se pri svetlosti hiljada zlatnih svetiljki. Najlepše cveće, ono što je zvonilo, bilo je postavljeno po hodnicima. Sve je vrvelo od zvanica. Još je i vetrić stao pirkati, pa su sva zvonca zvonila da se ni reč nije mogla razabrati.

slavuj_4
Usred velike dvorane, tamo gde je sedeo car, postavljena je zlatna ljuljaška na kojoj je trebalo da sedi slavuj! Ceo dvor je bio prisutan. I maloj sudoperi su dozvolili da stane iza vrata, jer je sad već imala zvanje prve sudopere. Svi su bili usvom najsvečanijem odelu i gledali u malu sivu pticu kojoj car klimnu glavom.
I slavuj zapeva tako lepo da caru pođoše suze na oči. Pa onda još lepše, da je svakog u srce dirnuo.
Car se vrlo obradova i reče da slavuju treba dati zlatnu papuču da je nosi o vratu, ali se slavuj zahvali rekavši da je već dovoljno nagrađen.
— Video sam suze u carevim očima, to je za mene najveća nagrada! Dovoljno sam nagrađen! — i on opet zapeva svojim slatkim umilnim glasom.
— To je najbolji način da nekog očaraš! — govorile su dame, pa uzeše vodu u usta da klokoću kad s nekim govore: poverovaše da su i one slavuji. Čak se i na slugama videlo da su zadovoljni, a to mnogo znači, jer je njih najteže zadovoljiti.
Da, slavuj je zaista usrećivao ljude.
Slavuj je ostao u dvoru, imao svoj kavez i slobodu da izleti u šetnju dvaput danju i jedanput noću. Dobio je dvanaest slugu kao pratnju — oni su mu vezivali svilenu traku za nogu i čvrsto ga držali. Takva šetnja nije mu pružala baš nikakvo zadovoljstvo.

slavuj_5
Ceo grad je govorio o znamenitom slavuju i kad bi se dvojica sreli, jedan tek što bi zaustio “Sla” — drugi bi prihvatio “vuj” pa bi uzdahnuli, razumevši jedan drugog. Čak je i jedanaestoro piljarske dece dobilo njegovo ime, ali nijedno od njih nije imalo glasa.
Jednoga dana dobi car kovčežić s natpisom “Slavuj”.
— Evo jedne nove knjige o našoj slavnoj ptici! — reče car.
Ali to nije bila knjiga, već mala umetnička tvorevina — veštački slavuj koji je trebalo da liči na pravog, ali je sav bio posut dijamantima, rubinima i safirima.
Kad bi se ta veštačka ptica navila, mogla je da otpeva jednu od melodija koje je pevao pravi slavuj, a rep joj se dizao i spuštao, blistajući od srebra i zlata. O vratu je imala traku na kojoj je pisalo: “Slavuj cara japanskog bedan je prema slavuju cara kineskog”.
— Prekrasno! — rekoše svi, a čovek koji je doneo veštačku pticu dobi odmah titulu vrhovnog carskog slavujonoše.
— Treba zajedno da pevaju! Što će to biti duet! I tako su pravi i veštački slavuj morali da pevaju zajedno, ali se to nije baš mnogo slagalo, jer je pravi slavuj pevao iz srca, a veštačka ptica na valjke.
— On nije nimalo kriv! — reče dvorski kapelnik za veštačkog slavuja — on je sasvim siguran u taktu i drži se moje škole.
Tako je veštačka ptica morala da peva sama. Imala je uspeha kao i prava, a bila je mnogo lepša za gledanje, blistala je kao narukvica ili dijamantska igla.
Trideset i tri puta otpevala je istu melodiju i nije se umorila. Narod je hteo još da sluša, ali car reče da sad treba malo da peva i pravi slavuj.
Ali gde on beše nestao? Niko nije ni primetio kad je odleteo kroz otvoren prozor u svoju zelenu šumu.
— Šta to znači! — naljuti se car i svi dvorani stadoše grditi slavuja i govoriti kako je to nezahvalna ptica.
— Bolja ptica nam je ipak ostala! — tešili su se i tako je veštačka ptica opet morala da peva. Trideset četvrti put pevala je istu melodiju i još je nisu celu naučili, jer je bila vrlo teška.
Dvorski kapelnik je neobično hvalio pticu i čak tvrdio da je bolja od pravog slavuja, ne samo zbog sjajnog izgleda i dijamanata, već i zbog unutrašnje vrednosti.
— Jer, vidite, gospodo moja, a pre svih ti, care, kod pravoga slavuja nikada se ne može proračunati šta će doći, a kod veštačke ptice sve je određeno. Tako je i nikako drukčije! Može se sve objasniti, može se rasklopiti i ljudskom umu pokazati kako leže valjci, kako se okreću i kako jedno proizilazi iz drugog.
— Baš i ja tako mislim! — rekoše svi, a kapelniku dozvoliše da iduće nedelje iznese pticu pred narod.
— Narod treba da je čuje, — reče car. I narod je čuo, pa se tako obradovao kao da se opio čajem, jer to je sasvim po kineski.
Svi povikaše “O!” i digoše prst zvani kažiprst i klimnuše glavom. Samo siromašni ribari, koji su čuli i pravog slavuja, govorahu:
— Zvuči prilično lepo, pa je i dosta slično pravom slavuju, ali nešto nedostaje, ne bismo umeli reći šta!
Pravog slavuja prognaše iz zemlje i carstva.
Veštačku pticu smestiše na svileni jastuk uza samu carevu postelju. Svi pokloni koje je dobijala, zlato i drago kamenje, bili su oko nje; uz to dobi i zvanje “vrhovnog carskog pevača uspavanki”, po rangu prvog s leve strane, jer je car smatrao tu stranu otmenijom — to je strana na kojoj je srce, a i u cara je srce s leve strane.
A dvorski kapelnik napisa dvadeset i pet svezaka o veštačkoj ptici. Sve je to bilo napisano vrlo učeno i vrlo opširno, sa puno najtežih kineskih reči. Svi su govorili da su pročitali i razumeli to veliko naučno delo, jer bi ih inače smatrali glupim i tukli po stomaku.
Tako prođe godina dana.
Car, dvor i svi ostali Kinezi znali su svaku notu u pesmi veštačke ptice, ali baš zato im se najviše i sviđala. Mogli su i oni s pticom da pevaju, pa su to i činili. Ulični mangupčići su pevali: “Zi, zi, zi! Kluk kluk, kluk!”— pa je i sam car to pevao — bilo je zaista divno.
Ali jedne večeri, kad je veštačka ptica najlepše pevala a car slušao ležeći u postelji, odjednom nešto učini „kvrc” u ptici. Nešto odskoči—”zvrrr!”—svi se točkići zaustaviše i muzika prestade.
Car skoči iz postelje i pozva svog ličnog lekara, ali šta je on mogao pomoći!
Onda pozvaše časovničara i posle mnogo reči i zagledanja, on dovede pticu nekako u red, ali reče da se mora jako štedeti, jer su joj zupci sasvim izlizani, a nemoguće je staviti nove.
Nastade velika žalost. Samo su jedanput godišnje smeli slavuja naviti, a i to je bilo mnogo. Onda je kapelnik održao mali govor pun teških reči i rekao da ptica peva lepo kao i pre — a kad on, dvorski kapelnik, tako veli, mora da je tako.
Proteče potom pet godina, a celu zemlju obuze duboka žalost: svi Kinezi voleli su svoga cara, a on im se teško razboleo i govorilo se da neće dugo živeti. Već su izabrali novog cara, a narod je stajao na ulici i pitao upravnika dvora kako je bolesniku.
— P!—rekao bi on i odmahnuo glavom.

slavuj_6Hladan i bled ležao je car u svojoj raskošnoj postelji. Ceo dvor je mislio da je car mrtav, pa svi otrčaše da pozdrave novog cara. Komornici su istrčali da se porazgovaraju, a dvorske sluškinje se skupljale na razgovor i čaj. Svuda po dvoranama i hodnicima prostrti su tepisi da se ne bi čuo ničiji hod, pa je zato u dvoru vladala grobna tišina.
Ali car još nije bio mrtav: ukočen i bled ležao je u raskošnoj postelji sa dugim kadifenim zavesama i teškim zlatnim resama. Visoko gore bio je otvoren jedan prozor i mesec je obasjavao cara i veštačku pticu.
Jadni car jedva je disao. Činilo mu se kao da nešto sedi na njegovim grudima. Otvori oči i vide da je to smrt. Sedela mu je na grudima, sa carskom krunom na glavi, u jednoj ruci držala je carevu sablju, a u drugoj njegovu sjajnu zastavu. A oko postelje, iz nabora velikih kadifenih zavesa, provirivale su čudne glave, neke vrlo ružne, a neke neobično blage. To su bila careva zla i dobra dela, koja su gledala u njega sad kad mu je smrt se-dela na srcu.
— Sećaš li se ovog? — šaptala su jedna za drugim.
— Sećaš li se onog? — i pričala mu toliko da mu je znoj oblivao čelo.
— Za to nikad nisam znao! — reče car. — Muziku hoću, muziku! Veliki kineski bubanj! — vikao je. — Da ne čujem ništa više!
Priviđenja su i dalje govorila, a smrt je kao Kinez klimala glavom na sve što se reklo.
— Muziku! Muziku! — vikao je car. — Pevaj mi ti, mala zlatna ptico! Dao sam ti zlata i dragog kamenja! Lično sam ti stavio zlatnu papuču na vrat, pevaj mi, pevaj!
Ali ptica je ćutala jer nije bilo nikog da je navije, a ona ni inače nije mogla da peva.
Smrt je i dalje gledala u cara svojim velikim praznim očnim dupljama. Vladala je tišina, strašna tišina.
slavuj_7U tom trenutku, baš pod samim prozorom, začu se prekrasno pevanje. To je bio živi mali slavuj, koji je sedeo napolju na grani. Čuo je za nevolju svoga cara i zato je došao da mu peva pesmu utehe i nade. I što je duže pevao, priviđenja su bledela sve više i više, krv je sve brže i brže strujala carevim slabim telom, a sama smrt je slušala i molila:
— Pevaj, slavujčiću, pevaj!
— Hoću, ako mi daš divnu zlatnu sablju! Hoću, ako mi daš raskošnu zastavu! Hoću, ako mi daš carsku krunu!
I smrt dade sve dragocenosti za jednu pesmu, a slavuj je još pevao. Pevao je o tihom groblju gde rastu bele ruže, gde jorgovan miriše i gde se mlada trava rosi suzama nesrećnih.
Tada se smrt zažele svog vrta i izlete kao bela hladna magla kroz prozor.
— Hvala! Hvala ti, šumska ptičice! — reče car. — Dobro te poznajem! Tebe sam prognao iz svoje zemlje i svoga carstva, a ti si i pored toga odagnala strašna priviđenja od moje postelje, i uklonila smrt sa moga srca! Kako da te nagradim?
— Ti si me već nagradio! — odgovori slavuj. — Video sam suze u tvojim očima kad sam prvi put pevao, to ti neću nikad zaboraviti! To su dragulji koji gode srcu pevačevu! A sad spavaj da se osvežiš i ojačaš, a ja ću ti pevati!
I slavuj je pevao, a car zapade u sladak krepak san.
Sunce je sijalo kroz prozor kad se car probudio okrepljen i zdrav. Niko se od njegovih slugu još nije vratio, jer su mislili da im je car mrtav, ali slavuj je još uvek sedeo na grani i pevao!
— Ostaćeš uvek sa mnom! — reče car. — Pevaćeš kad sam zaželiš! A veštačku pticu razbiću u hiljadu komada!
— Nemoj to da učiniš! — zamoli slavuj. — Ona je činila dobra koliko je mogla, zadrži je i dalje. Ja ne mogu živeti u dvoru, već me pusti da dođem kad sam to zaželim. Sedeću večerom na grani pod prozorom i pevaću ti da se raduješ, ali i da razmišljaš. Pevaću ti o onima koji su srećni, ali i o onima koji pate! Pevaću ti o zlu i dobru koje se skriva od tebe. Mala ptica pevačica leti daleko, do sirotog ribara, na seljakov krov, do onih koji su daleko od tebe i tvoga dvora. Više volim tvoje srce nego tvoju krunu. Dolaziću i pevaću ti, ali mi jedno moraš obećati…
— Sve! — viknu car i ustade u carskom ruhu koje je sam obukao, pa pritisnu svoju sablju, tešku od zlata, na srce.
— Jedno te molim: nikome ne reci da imaš ptičicu koja ti sve kazuje, pa će sve biti dobro!
I slavuj odlete.
Sluge uđoše da vide svoga mrtvog cara, ala se zapanjiše kad im car reče:
— Dobro jutro!

slavuj_8
ZBIRKA ANDERSONOVIH PRIČA, knjiga četvrta/Naslov originala: H.C.Andersen – NATTERGALEN/Ilustracije: Gustav Hjortlund/Zajedničko izdanje iz 1966. godine: Vuk Karadžić, Beograd; Mladinska knjiga, Ljubljana; Prosvjeta, Zagreb; Forum, Novi Sad