Svetu se ne može ugoditi

svetu-se-ne-moze-ugoditi-1Jedan čovek idući iz varoši kući jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih jedan čovek, pa reče:

– To nije pravo, brate, da ti jašeš a dete da ide pešice. Tvoje su noge jače od njegovih.

Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj. Malo dalje sretne ih drugi čovek, pa reče:

– To nije lepo, momče, da ti jašeš a otac da ti ide pešice, tvoje noge su mlađe.

Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovek, pa reče:

– Kakva je to budalaština! Dva matora magarca na jednoj slaboj životinji! Pravo bi bilo da čovek uzme batinu pa da vas obojicu stera!

Onda sjašu obojica i pođu pešice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u sredini. Sretne ih četvrti čovek, pa reče:

– Ala ste vi tri čudna druga! Zar nije dosta da dvojica idu pešice? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše?

svetu-se-ne-moze-ugoditi-2Onda otac reče sinu:

– Mi smo obojica svakako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama! – pa onda obale magarca na zemlju, te mu jedan sveže prednje noge, a drugi stražnje, pa ga onda uzmu na kolac među se i tako ga ponesu. A kad se ljudi koji su ih sretali i stizali stanu većma smejati i čuditi, onda otac ujedanput baci magarca na zemlju i počne ga drešiti, govoreći:

– Ta svaki je čovek luđi od onoga magarca koji svemu svetu hoće da ugodi! Ja ću s mojim magarcem činiti kako sam i pre po svojoj volji činio, a ljudi neka govore što im drago!

Pa onda uzjaše magarca, a sin pored njega pešice, – i tako odu kući.