Nesredin-hodža i Francuz

Došao nekakav Francuz u Stambol i javio se u carski saraj. Car ga primi lepo, a Francuz mu kaže da bi se poturčio ako mu ko mogne misli pogoditi. Traži car gore-dole, ne može nikoga naći kako bi sa tako učenim čovekom mogao govoriti, a još manje ko će mu misli pogoditi. Kaže mu neko za Nasredin-hodžu: „Ako mu on ne pogodi, drugi niko ne može!“

Brzo car pošalje sluge po Nesredina. Tražili ga dugo, ali nigde ga stići. A Nesredin bi svakog dana uzjahao magarca pa išao nekuda po Stambolu kud on hoće, a u taj dan pustio magarcu na volju da ga nosi. Jedva u neko doba nađu ga carske sluge i kažu da ga car odmah zove sebi. Nesredin okrene magarca, pa pravo carskome saraju.

Gladan je kao vuk, jer od jutros ništa nije jeo – kad je išao za magarećom pameti! A sad ga, eto snađe još veći belaj, jer zna da nije dobro čim ga car zove preda se. Kad iziđe pred cara, car mu kaže šta je i kako je, i zašto ga je zvao, a Nesredin se stade pravdati da ne zna francuski govoriti, no carski ljudi navale na nj da makar rukama i migom s Francuzom govori, pa ga tako privole.

Uđe Nesredin u jednu odaju i sede na minderluk, dok eto ti Francuza i sede prema njemu. Francuz pogleda u Nesredina, pa zaokruži rukom ispred sebe poput kruga, a Nesredin odmah rukom kao da preseca krug napola. Opet Francuz rukom iz sredine onoga kruga, sa uzdignutim prstima nagore, miče rukom nekoliko puta, a Nasredin opet rukom odozgo, kao da nešto prosipa po onom krugu.

Čudi se Francuz, pa poteže jaje iz džepa, a Nasredin komadić sira, pa prema njemu. Skoči Francuz pa pravo caru! – Pogodi, – veli – sve što sam mislio, pa me ti sad turči kad god hoćeš! – Kako, pobogu?! – upita car. – Evo kako: ja zaokružim ispred sebe, kažem „zemlja je okrugla“. A on raspolovi rukom: „polovina je voda“.

Ja, opet odozdo rukom pokažem kako „iz zemlje raste svakojako bilje“, a on opet rukom odozgo, pokazuje kako „kiša pada, a bez kiše ne može rasti“. Ja potegnem iz džepa jaje, misleći „evo, ovakva je zemlja“, a on pokaza komad sira: „takva je kad sneg pada“! Pa iziđe Francuz, a car zovne Nesredina, pohvali ga i upita kako pogodi sve što je Francuz mislio.

– To je bar bilo lako, – veli Nesredin. – On zaokruži rukom ispred sebe, veli: „imam dobru pogaču“, a ja kako sam gladan jedva dočekam i prepolovim ispred sebe, mislim „pola meni, pola tebi“. On opet rukom odozdo, kao kad krčka pilav, veli: „imam dobar pilav“, a ja pokažem odozgo, velim: „zamasti, dobro zamasti“! On pruži jaje: „evo, pa ćemo i čimbur ispeći“, a ja pokažem komad sira, velim: „evo, pa ćemo načiniti i umak“!

Nasmeja se car Nasredinovoj mudrosti, lepo ga obdari i otpusti, a od tada ostade reč: razumeli se kao Francuz i Nasredin.