Dva luda pobratima

Bila dva pobratima, koji su se odveć milovali i često jedan drugome u kuću dolazili. Uz mesojeđe pozove jedan pobratim drugoga na večeru, pa posle večere, pošto su se narazgovarali, reče onaj što je došao:

– Pobratime, ja moram ići kući, jer mi drukčije nikako ne može biti.

– Nećeš pobratime! A kako ćeš, pobogu sam odakle-dokle na ovoj pomrčini ići?

– Moram ići, pa makar šta bilo, drukčije mi ne može biti.

– Kad je tako, nećeš sam, nego ću te ja pratiti.

dva-luda-pobratima-1
Krenu, dakle, pobratimi zajedno, a kad dođu do pobratimove kuće, reče onaj što ga je pratio:

– Laku noć, pobratime!

– A kuda ćeš?

– Doma, a-da kuda bi?

– Kako ćeš se sam vratiti odakle-dokle na ovoj pomrčini? Bogme, nećeš sam, nego ću te ja pratiti, kao što si i ti mene!

dva-luda-pobratima-2Kad se opet povrate do onoga prvoga, opet onaj hoće doma, a on ga doprati, a ovaj opet njega – sve tako dok nije svanulo.

Ujutru pitale ih žene:

– Što dolazi i odlazi prošle noći toliko puta doma, moj nevoljniče?

A obojica pobratima odgovorili ženama:

– Neka sve selo zna kako se nas dva pobratima izmeđ’ sebe ljubimo!