Vuk i sedam jarića

jarici-1Bila jednom jedna koza pa imala sedam jarića koje je volela baš kao što svaka majka voli svoju decu.

Jednoga dana koza pođe u šumu da donese hrane za svoje jariće. Pre nego što će krenuti od kuće, ona pozva k sebi svih sedam jarića i reče:

– Draga deco, ja odoh u šumu, a vi budite dobri i čuvajte se vuka. Ne otvarajte mu vrata, jer će vas pojesti zajedno sa papcima i rožićima! Taj lupež pokušaće možda da vas prevari raznim lukavstvima, ali vi ćete ga lako prepoznati po rapavom glasu i crnim šapama.

– Idi samo bez brige, draga mamice, znaćemo već da se čuvamo vuka, i nećemo mu otvoriti vrata!

Koza zameketa u znak pozdrava i spokojno ode u šumu. Videći gde odlazi, vuk, koji se šunjao u blizini, sačeka da se koza udalji.

jarici-2– Ubrzo ćemo se pogostiti mladom jaretinom, ako me moj kurjački nos ne vara! – progunđa oblizujući se, zatim se prikrade pod prozor kozje kućice i pogleda unutra. Kad vide jariće kako se veselo igraju i skaču po sobi, vuk ne odoli svojoj gladnoj pohlepi, već odmah zakuca na vrata.

– Ko je ? – povikaše jarići.

– Ja sam – utanji vuk meketavim glasom – otvorite, draga dečice, vratila vam, se mamica i donela nešto veoma lepo!

Ali jarići po rapavom glasu odmah poznadoše da to nije njihova mati nego vuk.

– Nećemo da otvorimo – povikaše jarići u glas – nisi ti naša majka! Njen glas je nežan i mek, a tvoj grub i rapav! Znamo mi ko si ti – ti si vuk!

Vuk ode pokunjena nosa, a jarići nastaviše igru, radosni što su ga nadmudrili. Ali su se gorko varali ako su mislili da će vuk tako lako odustati od svoje namere da ih pojede!

– Izdao me je glas – gunđao je vuk čučeći iza jednog grma. Znači, moraću nekako da ga učinim mekšim i nežnijim!

Tada se priseti da je nekada davno čuo kako se kredom može pročistiti glas.

– Držite se dobro, jarići! – povika vuk, likujući unapred, pa iz istih stopa odjuri u obližnje selo gde upade u jednu radnju.

– Daj komad krede! – zareža na prodavca. – Brže samo, dok te nisam rastrgao!

Siromah čovek tako se prepade da mu je odmah dao čitavu kutiju krede, samo da se što pre ratosilja bede.

Čim izađe iz sela, vuk sede pod grm i pojede nekoliko kreda. I stvarno – glas mu odjednom postade tako čist, mek i nežan da ga ni sam nije mogao prepoznati.

– E, ovog puta ću ih prevariti! – uzviknu vuk te se opet prikrade kozjoj kućici:

– Otvorite, draga dečice – reče kucajući na vrata – vratila vam se mamica i donela nešto veoma, veoma lepo.

Ovoga puta svi jarići pohrliše ka vratima, jer im se glas učinio mek i nežan, baš kao u majke. U poslednjem trenutku jedno od njih se priseti i viknu:

– Čekajte! Znate li šta nam je majka govorila? Pre nego što otvorimo vrata neka nam pokaže šapu, pa ako je bela otvorićemo!

Ostali jarići se složiše sa ovim mudrim savetom, te viknuše kroz vrata:

– Stavi najpre šapu na prozorski banak, da vidimo da li si ti zaista naša majka!

Vuk se prevari te pokaza šapu, a jarići sa užasom videše da je crna.

– Nećemo da ti otvorimo – povikaše u glas – ti nisi naša majka! Njena šapa je bela kao sneg, a tvoja crna! Ti si vuk!

Kad to ču, vuk se toliko razbesne, da bi najradije prožderao samoga sebe. Najzad se malo primiri pa stade smišljati novo lukavstvo. Kad se doseti šta mu valja činiti, vuk se još jednom zaputi u selo. Ovoga puta ode pekaru. Ulazeći u radnju, on načini bolan izraz, te se stade prenemagati:

– Ah, dobri pekaru, ozledio sam nogu, pa kako testo blaži uboje, dođoh da mi priviješ na šapu malo testa, tek da mi bol umine!

Pekar nemade srca da ga odbije, već mu reče:

– Ne zaslužuješ da ti pomognem, stari grešniče! Ali kako svakom nevoljniku treba pomoći, ne mogu ni tebe da odbijem! – I on mu namaza šapu testom.

– Hvala ti odavde do neba! Nikada ti ovo neću zaboraviti! – reče vuk s podmuklim sjajem u očima i hramljući napusti pekaru.

jarici-3– A sad – promrlja vuk vraćajući se iz sela – valja mi pohitati da šapu pospem brašnom dok se na njoj nije sasušilo testo! Svratiću do mlinara. To mi je ionako uz put, a od mlina do kozine kuće nema mnogo. Tako bar neću uprljati šapu. Moraću samo da pohitam kako bih stigao onamo pre nego što se koza vrati iz šume. Inače, ode mi sav trud u vetar!

Stigavši do mlina, vuk snažno zalupa u vrata. Mlinar požuri da otvori i na svoje ogromno čuđenje ugleda pred sobom vuka.

– Ne zijaj u mene tako glupo – obrecnu se vuk na starca – već uzmi brašno te mi njim pospi ovu šapu! Brže samo!

– Ovaj sigurno smera neko zlo – pomisli starac u sebi, stojeći neodlučno pred uljezom.

– Požuri, stari, dok te nisam progutao zajedno sa tom pregačom! zareža vuk na mlinara. Ovaj nemade kud već učini kako mu je vuk naredio, te mu posu brašnom šapu da se belela kao sneg. Bez ijedne reči zahvalnosti vuk odjuri iz mlina.

Prikravši se po treći put kućici, zakuca na vrata i reče:

– Otvorite, draga dečice! Vratila vam se mamica i donela nešto veoma, veoma lepo!

Jarići tada povikaše iznutra:

– Pokaži najpre šapu, da vidimo da li si zaista naša majka!

Vuk brže stavi šapu na prozor, a jarići kadi videše da se beli kao sneg, poverovaše da im se vratila majka te otvoriše vrata i vuk banu u kuću.

Smrtno preplašeni, jarići se uz očajno meketanje razbežaše na sve strane, tražeći gde da se sakriju. Jedno se zavuče pod sto, drugo pod krevet, treće u orman, četvrto pobeže u kujnu, peto se sakri pod korito, šesto u pećnicu, a sedmo, namlađe uskoči u veliki zidni sat. Vuk postoja neko vreme na pragu kolutajući strašno zakrvavljenim očima, zatim viknu:

– Uzalud se krijete! Sve ću vas pohvatati i pojesti!

I on jurnu ka stolu, krevetu, ormanu, peći, koritu, zatim banu u kujnu. Pronašao je i progutao sve, sem najmlađeg jareta koje se sakrilo u zidni sat, te ga vuk nije mogao pronaći. Ali pošto je i onako već bio sit, vuk ga ne htede dalje tražiti već leže malo podalje od kućice, pod jedno drvo, da malo otpočine posle obilne gozbe, i odmah zaspa uz gromko hrkanje.

Uskoro zatim vrati se i koza kući. Još uz put osećala je nekakvu  čudnu uznemirenost koja je rasla sve više i više, dok se nije pretvorila u užasan strah, da joj decu nije zadesila kakva nesreća. I ona potrča što je mogla brže svojoj kući.

No, avaj! Širom otvorena vrata već izdaleka joj potvrdiše opravdanost njenih strahovanja. Obuzeta crnom slutnjom, koza stupi preko praga i srce joj se okameni u grudima… Sto beše prevrnut, stolice i klupe oborene i razbacane po sobi. Korito beše razlupano, posteljina svučena s kreveta, a perje rasuto na sve strane. Razbijeno posuđe ležalo je rasuto po podu u kujni. Vrata ormana bila su širom otvorena, a igračke njenih mališana ležale su naokolo, izgažene i polomljene. Kozi je sada bilo jasno šta se dogodilo. Pa ipak, još uvek se nadala da možda nije sve izgubljeno, i da je barem neko od njenih dragih jarića izbeglo sudbinu ostale braće.

jarici-4Ali sav njen trud beše uzaludan. Nije pronašla nijedno od svojih sedam jarića. A kad je njeno očajanje već dostiglo vrhunac, javi se odnekud tanak, prigušen glas:

– Majčice draga, ja sam u zidnom satu! Pomozi mi! Noge su mi se oduzele od silnoga straha, pa ne mogu da izađem!

Koza pritrča te izvadi svoje mezimče i privinu ga na grudi. Kada se pribralo od pretrpljenog straha, jare ispriča majci kako je vuk došao prvi put, i kako su ga prepoznali po njegovom rapavom glasu, te ga nisu pustili. Zatim, kako je došao po drugi put, i kako mu je glas bio čist, mek i nežan, ali ga je odala crna šapa, te ga opet nisu pustili. I najzad, kako je došao po treći put i kako mu je glas bio čist, mek i nežan a šapa bela kao sneg, pa su svi pomislili da se vratila mama i otvorili vrata…

Tada jare zajeca na sav glas i nastavi:

– A onda… onda je vuk jurnuo i progutao svu moju braću…

Tu i staroj kozi grunuše suze te izađe iz kuće da svom bolu da oduška, dok je jarence skakutalo za njom. Kad stigoše do drveta pod kojim je spavao vuk, koza najednom primeti da se u njegovom ogromnom trbuhu nešto miče i koprca.

Nova nada ispuni joj srce i koza došapnu jaretu:

– Pohitaj kući i donesi moje velike makaze, iglu i konac! Sve mi se čini da u trbušini ovog zlikovca ima još živih jarića!

Jare otrča kao vetar i odmah se vrati noseći velike makaze, iglu i konac. Ne gubeći ni časka, koza odmah prionu na posao. Tek što je zaparala trbuh, jedno jare promoli glavu. Kako je koza dalje parala trbušinu, tako su iz nje iskakali jarići jedno za drugim, sve dok se ne pojavi i poslednje. Za čudo, svi behu živi i zdravi, pošto ih je vuk u svojoj preteranoj proždrljivosti, žive gutao. Nastade opšta, neopisiva radost. Jarići su se tiskali oko svoje majke, grleći je i ljubeći, sve dok ih nije opomenula:

jarici-5– Dosta, deco! Nego, potražite nekoliko krupnog kamenja, da njime napunimo trbuh ovom zlotvoru, i da ga ponovo ušijemo, dok se nije probudio!

Jarići se odmah rastrčaše na sve strane i ubrzo natrpaše u vukovu trbušinu toliko kamenja, da je jedva stalo. Onda koza dohvati iglu i konac, te mu zaši trbuh. Zatim se sa jarićima sakri iza jednog žbuna, da vidi šta će biti.

Ne potraja dugo, a vuk se probudi i pođe do obližnjeg bunara da se napije vode, pošto mu je kamenje u trbuhu izazvalo veliku žeđ. Kad ču kako kamenje pri hodu štropoće u trbuhu, vuk s čuđenjem promrlja:

– Šta li se to premeće u mom trbuhu, kao da sam se najeo kamenja a ne jaretine?

Kad stiže do bunara, vuk se naže da dohvati vedricu, ali se u to kamenje u njemu prevali, te ga odvuče u bunar gde se odmah utopio.

Kada to videše, jarići istrčaše iz svog zaklona uz vesele poklike:

– Vuk je mrtav! Vuk je mrtav!

Zatim se uhvatiše u kolo, i zajedno sa majkom zaigraše oko bunara.

 

Prevodi: