Zlatokosa

Nekada davno, živeli su muž i žena. Dugo su i uzaludno želeli dete. Napokon se njihova želja ispunila. Nestrpljivo su očekivali dan rođenja deteta. I dok su dani polako prolazili, majka je sedela pored prozora i posmatrala prekrasnu baštu. To je bila bašta zle veštice. Jednog dana, žena je primetila leju sočnog, zelenog motovilca.

Poželela ga je i zatraži od svog muža da joj ga donese, kako god zna. Noću, da ga zla veštica ne vidi, muž krišom nabra punu korpu motovilca. Žena se obradova i brzo ga pojede i odmah se bolje osećala. Muž je krišom, noću, ponovo sišao u veštičinu baštu. Odjednom, pred njim se stvori besna veštica.

Vikala je, pretila, a čovek joj je ispričao o želji svoje žene, o detetu koje očekuju i molio je za milost. „Kad je tako – ona reče, – motovilca možeš da poneseš koliko želiš“. Ali mu reče da joj zauzvrat mora dati dete kad se rodi. „Ja ću se starati o detetu kao majka“, reče. U strahu, željan da što pre ode iz bašte zle veštice, čovek na sve pristade.

Uskoro su muž i žena dobili devojčicu, najlepšu na svetu. Ali nisu joj se stigli ni obradovati. Veštica se odmah pojavi, uze dete i odvede ga sa sobom. Nazvala ju je Motovilka i brinula se o njoj s puno ljubavi. Kad je Motovilka napunila dvanaest godina, veštica ju je zaključala u kulu bez stepenica i vrata. U toj kuli samo je jedan mali prozor otvarao devojčici pogled u svet.

Kroz taj prozor ulazila je i svetlost dana i mrak noći. Dete je tu odraslo i postalo devojka duge zlatne kose. Nikoga nije poznavala, nikoga nije viđala osim veštice. Kad bi je veštica želela videti, stala bi pod kulu i naredila: „Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu“. Motovilka bi to uradila, a veštica bi se uz kosu popela, a kasnije niz kosu i spustila.

Jednog dana, jahao je šumom mladi kraljević. Začudio se kad je u tišini šume začuo pesmu. Idući za glasom, kraljević dođe pred usamljenu kulu. Ali vide da nema vrata, pa koliko god da je želeo da vidi ko peva, on odjaha. Očaran pesmom, vratio se već sledećeg dana. I tako je, iz dana u dan, stajao pred kulom i slušao Motovilkinu pesmu.

Jednog dana, dok je slušao, vide kako dolazi veštica, pa se sakri, a ona naredi: „Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu“! Mladić vide kako se veštica penje i kako odlazi. Zatim, imitirajući veštičin glas i on reče: „Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu“! Devojka posluša i kraljević se popne.

Čim su se videli, zavoleli su se. Dugo su pričali u tišini kule. Mladić joj je obećao da će se sledeće noći vratiti s merdevinama niz koje će oboje sići i pobeći zloj veštici. Ali Motovilka je bila naivna i nepromišljena. Kad je sledećeg dana došla veštica, devojka je upita: „Kako to da mi je kosi teže kada se ti penješ nego mladi kraljević“?

Veštica se strašno razljuti. Krila je Motovilku, čuvala je samo za sebe, a sada je shvatila da je prevarena. Uzela je makaze, odsekla joj zlatnu kosu i pomoću svojih čarolija prenela je devojku u pustinju na kraj sveta. Zatim se vratila u kulu i stala čekati. Kad dođe noć, dojaha kraljević: „Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu“.

Veštica uhvati čvrsto jedan kraj odsečenih pletenica, a drugi spusti niz kulu. Kraljević se pope i na svoj užas ugleda na prozoru ružno lice veštice. Rugala mu se i smejala: „Nema više Motovilke, a ni tebe više neće biti“! I nasrne na jadnog mladića. On pade na oštro trnje u podnožju kule koje mu izbi oči.

Slep, očajan i nesretan, uzjaha svoga konja i pobeže. Prolazile su godine. Kraljević je lutao po svetu tražeći Motovilku. Ni jednog trenutka slepi mladić nije zaboravio pesmu devojke iz kule. A onda, jednog dana, mladić stiže u pustinju na kraj sveta i začuje Motovilkinu pesmu. Pozva je po imenu. Plačući, devojka je grlila i milovala lice mladog kraljevića. I čudo se desi!

Kad na slepe oči mladićeve padoše suze devojačke, on ponovo progleda. Odveo je Motovilku u svoj zamak gde su živeli dugo, srećno i zadovoljno. A o zloj veštici nikad se više ništa nije čulo.