Ivica i Marica

Ivica-i-Marica-1Ivica i Marica bili su deca siromašnog drvodelje koji je posle smrti svoje žene rešio da se ponovo oženi verujući da će tako deci naći novu majku. Jedne zime, kad su glad i beda bile veće nego obično, žena nagovori muža da decu odvede u šumu i tamo ih ostavi. Ali Ivica je prisluškivao njihov razgovor, napunio džepove kamenčićima i docnije ih putem bacao da bi znao kuda će se vratiti kući. Kamenčići su svetlucali na mesečini i brat i sestra su se lako vratili. Otac je bio duboko nesrećan što ih je morao napustiti. Kad ih je ugledao, dočekao ih je raširenih ruku plačući od sreće.
Međutim, maćeha nije mirovala sve dok ga nije nagovorila da ih ponovo odvede, i to još dublje u šumu. Ovaj put Ivica i Marica nisu imali čime da obeleže put kojim bi se vratili kući. Tako se dvoje mališana našlo samo i zaplašeno u mračnoj noći. Umorni od pešačenja seli su pod stablo i zaspali sa nadom da će im sutrašnji dan doneti više sreće. Čim je svanulo, pošli su nekom stazom i stigli do obale jezera na kojem su ugledali labuda kako tužno cvili.
— Šta ti je, labude? — upita ga Ivica.
Ivica-i-Marica-2— Trn mi se zabo u nogu i ne mogu da plivam. — Marica se odmah lati da mu pomogne; pažljivo mu izvadi trn i previje ranu.
— Hvala, Marice — reče joj labud. Nadam se da ću jednoga dana moći da ti se odužim.
— A kuda ćemo sad? — upita devojčica brata.
— Tamo duboko u šumi vidim neku svetlost, možda to svetli neki prozor: pođi sa mnom i ne plaši se. Uputivši se prema toj svetlosti brat i sestra stignu do neke neobične kućice. Zidovi i krov bili su joj od čokolade a prozori od šećera. Ivica i Marica odlome komad krova i tako utaže silnu glad. Ali, nisu znali da u toj kući stanuje strašna veštica koja je mamila izgubljenu decu. I zaista, ubrzo su ispred kuće ugledali neku ženu.
Ivica-i-Marica-3— Uđite, dečice, da se odmorite! — pozove ih ona.
— Kuća mi je puna kolača i bombona koje možete da jedete do mile volje!
Ivica i Marica uđoše ništa ne sluteći. Ali, tek što je za njima zatvorila vrata, starica je zgrabila Ivicu i strpala ga u kavez govoreći pri tome: —Ostaćeš ovde dok se ne ugojiš kao ćuran a tada ću te pojesti sa pečenim krompirom.
Možete zamisliti kako se osećala Marica! Ali pametni Ivica je veštici svakog jutra pokazivao pileću kost da je uveri kako je još uvek mršav. Kad joj je dojadilo čekanje, veštica je rešila da ga pojede onakvog kakav jeste. Naredila je Marici da joj spremi lonac i ugreje vodu. U času kad je veštica prišla loncu sa vodom u nameri da je posoli, devojčica ju je zgrabila za noge i glavačke bacila u kipuću vodu. Ne oklevajući, pronašla je ključeve kaveza i oslobodila Ivicu. Pretražili su kuću uzduž i popreko ne bi li pronašli veštičino blago o kome su toliko slušali. I zaista, u jednom kutku podruma pronašli su džak prepun zlatnika i bisera.

Ivica-i-Marica-4Pošto su napunili džepove, Ivica i Marica su pobegli iz ove strašne kuće. Hodali su čitav dan i noć. Već su započeli da očajavaju verujući da nikad neće pronaći put koji vodi njihovoj kolibi. Tada odjednom začuju kako ih poziva labud: Deco, uzjašite me. Prevešću vas na drugu obalu jezera! Najpre Marica a zatim Ivica uzjašu labuda i on ih je prevezao preko jezera. Pošto su mu najtoplije zahvalili, krenuli su dalje držeći se za ruke. Ubrzo su ugledali očevu kolibu i oca na pragu.
Čim ih je spazio, otac je radosno uskliknuo:
— Deco moja, nikada više neću da se odvojim od vas! Veselju nije bilo kraja. Ivica i Marica su plakali i smejali se od radosti, a zatim su mu dali zlatnike i bisere govoreći:
— Dragi oče, sada više ne treba da se plašiš gladi i zime, sad smo bogati. Sazidaćemo najlepšu kuću u selu i živećemo uvek zajedno, bezbrižni i srećni.

 

Prevodi: