Vile

Bila jednom jedna udovica i imala dve kćeri: starija je po naravi i po liku toliko ličila na nju da je svako kad bi je video mislio da vidi majku. I majka i kći su bile tako ružne i tako ohole da se s njima nije moglo živeti. Mlađa, prava slika svoga oca po blagosti i po dobroti, bila je pored toga i jedna od najlepših devojaka. Kako čovek obično voli ono što na njega liči, majka je ludovala za svojom starijom kćerkom, a mlađu je strašno mrzela. Ona je morala da jede u kuhinji i da radi bez prestanka.

Pored ostalog, jadno dete je moralo dvaput na dan da donosi pun veliki krčag vode s izvora koji je bio vrlo daleko od kuće. Jednoga dana, kada je devojka bila na izvoru, priđe joj neka sirota starica i zamoli je za malo vode.

– Evo, majko – reče dobra devojka, i oplaknuvši svoj krčag zahvati vodu na najčistijem mestu izvora i prinese ženi krčag, pridržavajući ga kako bi ova lakše mogla piti.

Kada se napila, žena reče:

– Ti si tako lepa i dobra da te moram nečim obdariti. To je bila vila, koja se, da bi videla kakvo je srce mlade devojke, pretvorila u siromašnu seljanku.

– Neka ti – nastavi vila – sa svakom reči koju izgovoriš iziđe iz usta po jedan cvet ili jedan dragi kamen.

Kad je devojka stigla kući, mati je izgrdi što se tako dugo zadržala na izvoru.

– Oprosti, majko, što sam se toliko zadržala – reče jadna devojka.

I dok je izgovarala te reči, ispadoše joj iz usta dve ruže, dva bisera i tri krupna dijamanta.

– Šta je to? – reče majka začuđeno. Čini mi se da ti iz usta izlaze biseri i dijamanti! Kako to, kćeri moja? To je bilo prvi put da ju je nazvala svojom kćerkom. Jadno dete bezazleno ispriča sve što se dogodilo, a za to vreme su joj iz usta ispadali silni dijamanti.

– Zaista – reče majka – moram poslati tamo moju kćer. Fanšon, vidi šta izlazi iz usta tvojoj sestri kad govori. Zar ne bi i ti volela da dobiješ takav dar? Treba samo da odeš na izvor po vodu, i da lepo poslužiš sirotu ženu koja će ti zatražiti da pije.

– Lepo bi to izgledalo da ja idem po vodu! – odgovoriće ova grubo.

– Moraš ići – reče majka – i to odmah.

I devojka ode, ali je neprestano gunđala. Ponela je najlepši srebrni ibrik koji su imali u kući. Tek što je stigla na izvor, ugleda kako iz šume izlazi jedna divno odevena gospođa, koja zatraži vode da se napije. To je bila ista ona vila koja se javila mlađoj sestri, ali se sad izgledom i odelom pretvorila u knjeginju, kako bi videla koliko je zla starija sestra.

– Zar sam ja došla ovamo da vas pojim? – reče gruba i ohola devojka. – Zar sam ovaj srebrni ibrik donela da služim vas, gospođo, eto vam izvora, pa pijte ako vam se pije.

– Ti nisi nimalo dobra – reče vila mirno. Lepo! Kad si tako zla, neka ti sa svakom reči koju izgovoriš ispadne iz usta zmija ili žaba.

Čim je mati opazila da joj se kći vraća, poviče:

– Šta je bilo, kćeri moja?

– Kako šta je bilo, majko? – odgovori zla devojka izbacivši iz usta tri zmije i dve žabe.

– Kuku meni – uzviknu mati – šta to vidim? To ti je sestra udesila, platiće mi ona za to.

I smesta potrča da tuče mlađu kćer. Jadno dete pobeže i sakri se u obližnjoj šumi. Vraćajući se iz lova, srete je carev sin i videvši kako je lepa, upita je šta radi tu sama i zašto plače. Kada je carević video da joj iz usta ispadoše šest bisera i isto toliko dijamanata, zatraži da mu objasni otkuda joj to. Ona mu ispriča sve šta je s njom bilo. Carević se zaljubi u nju, odvede je u carski dvor svoga oca i oženi se njome.

A njena sestra je toliko postala zla da su je svi omrznuli, pa ju je i rođena majka oterala od kuće. Nesrećnica, pošto je dugo lutala tražeći nekoga ko bi hteo da je primi, najzad umre negde u šumi.