Guliverova putovanja

guliver-1Zovem se Guliver. Godine 1699. ukrcao sam se kao hirurg na brod koji je plovio prema južnim morima i posle brodoloma doživeo sam svoju prvu veliku pustolovinu. Kad sam se, ni sam ne znam kako, probudio, nađoh se na obali nepoznate zemlje, privezan za tle bezbrojnim malim trakama. Osećao sam kako mi po telu nešto mili. Odmah mi je bilo jasno da se radi o čovečuljcima, ne većim od šesnaest santimetara, koji su govorili nekim nepoznatim jezikom. Mada malo zaplašeni mojom veličinom, nastojali su da mi polaže merdevine uz glavu kako bi se njima uspeo njihov poglavica koji je trebalo da odluči o mojoj sudbini. Najzad, pošto su me dokotrljali do kola napravljenih naročito za mene, upregli su u njih hiljadu konja i odvezli me u prestonicu kraljevine koja se zvala Liliput. U susret mi je izašao sam kralj, jašući na belom konju. Posle zasedanja Krunskog saveta odlučeno je da me smeste u hram, koji je bio veoma malen ali, kao i sve ostale građevine, neobično raskošan.

Oslobodili su me posle nekoliko dana, ali tek pošto sam naučio da se sporazumevam na njihovom jeziku i svečano im obećao da neću zlostavljati stanovnike ni bilo na koji način pričiniti štetu gradu. U ratu između Liliputa i susedne kraljevine stekao sam veliku slavu. U stvari, jednom jedinom akcijom uspeo sam da zarobim celokupno neprijateljsko brodovlje: kanapom sam vezao brod za brod i onda ih sve zajedno dovukao za sobom. Međutim, saznao sam da dvorani Liliputa žele da me ubiju, pa sam uspeo da im na vreme umaknem.

guliver-2Ukrcao sam se na brod, ali oluja me opet bacila na nepoznatu obalu. Dugo sam lutao tom nepoznatom zemljom, dok najzad nisam naišao na čoveka visokog kao toranj, koji me, kao neku bubu, uvio u maramicu i poneo kući. Nisam kadar da vam opišem šta sam sve doživeo među divovima! Miševi su im bili veliki kao psi, a psi kao slonovi. Jedino biće koje me je prijateljski prihvatilo bila je domaćinova kći, koja je u svojoj devetoj godini bila visoka deset metara. Ona me je smestila u kolevku svoje lutke.

Pošto sam postao veliko čudo, nosili su me po vašarima gde su ljudi plaćali da bi me videli. Kako se po celoj zemlji pronela vest o čudesnom patuljku, i sama kraljica došla je da me poseti. Iskoristio sam tu priliku, skočio joj na rame i govoreći njenim jezikom, koji sam u međuvremenu naučio, ispričao joj sve svoje nevolje. Kraljica me odvela kralju. Pošto me dugo ispitivao, kralj me uzeo pod svoje okrilje i izdao naredbu da se samnom postupa uza svu dužnu pažnju. Kraljica i njene dvorske dame zabavljale su se posmatrajući me kako plovim po vodi usutoj u kadu u čamcu napravljenom posebno za mene.

Uverivši se toliko puta da raspolažem ogromnim znanjem, kralj me svuda vodio sa sobom. To je tako bilo dok me jednog dana, za vreme bure nije ščepala neka grdno velika orlušina koja me posle dugog leta ispustila u more.

Pronašao me neku engleski brod i vratio u otadžbinu. Ali me u to vreme nikakva sila nije mogla dovojiti od mora, pa sam se ponovo ukrcao na brod. Ovaj put napala nas je piratska lađa. Ni sam ne znam zašto me gusarski poglavica nije zarobio, već me ostavio na pustom ostrvu gde sam se danima  hranio algama i ribljom ikrom.

Kad sam jednog jutra izašao iz pećine koja mi je služila kao sklonište, ugledao sam kako mi nešto zaklanja sunce. Pošto sam bolje pogledao, uverio sam se da visoko iznad mene lebdi neko ostrvo. Pomislio sam da na njemu sigurno žive čudna bića. Počeo sam da im dajem znake i odozgo se spustio lanac na čijem je kraju bila pričvršćena stolica. Tako sam se obreo nebu pod oblake i stupio nogom na lebdeće ostrvo, koje se – kako mi rekoše – zvalo Laputa. Bića koja sam tamo našao bila su zaista čudnija od svih što sam ih dotle video. Obraz im je bio okrenut na jednu stranu, a oči na drugu. Odelo im je bilo ukrašeno neobičnim znacima. Svi su bili duboko zamišljeni, tako da je slugama stavljeno u dužnost da ih s vremena na vreme izudaraju, ne bi li ih vratili u stvarnost. U mene su gledali kao u neko čudovište i ubrzo su odlučili da me izvedu pred kralja.

guliver-3Njegovo veličanstvo sedelo je za dugim stolom na kome su se nalazile epruvete, globusi i drugi naučni instrumenti. Mada sam pokušavao da govorim na svim jezicima koje sam znao, nisu me razumeli. Zato me jedan dvorski dostojanstvenik poveo sa sobom u drugi grad lebdećeg ostrva. Ovaj se mnogo razlikovao od prestonice. Umesto da razmišljaju, njegovi su stanovnici izrađivali praktične stvari, svilu od paukovih niti, led od baruta i ostale najneobičnije proizvode.

Zatim sam jednog lepog dana ponovo bućnuo u more, ali sam ovaj put u novoj zemlji naišao na bolji prijem. Upoznao sam starca duge brade koji me dočekao kao najdražeg gosta. Govoreći jezikom Laputa, uspeli smo da se sporazumemo. Tako sam saznao da starac poseduje neku napravu kojom održava vezu sa velikim ličnostim iz prošlosti. I zaista, da bi zadoljio moju radoznalost, on mi je omugućio da izmenim nekoliko rečenica sa rimskim vojskovođom Cezarom, italijanskim pesnikom Danteom i ostalim velikim ljudima. Ali ono što su mi oni rekli o svom životu i smrti bilo je u neku ruku drugačije od onoga što smo učili u školi.

Posle tri nedelje napustio sam i taj grad i uplovio u Glumegnig. I kralj te zemlje zaželeo je odmah da me vidi i uručio mi poziv da ostanem u njoj. Međutim, kako sam u prvi čas otkrio da su u toj zemlji ljudi suviše učtivi i da se pre no što progovoriš moraš sedam puta pokloniti, vratio sam se morem u otadžbinu.

Posle kratkog vremena opet sam otplovio, i to na sopstvenom brodu koji se zvao “Pustolovina”. Ali ubrzo pobunila se posada na mom brodu i prisilila me da se iskrcam na nepoznato ostrvo. Prvo sam primetio, neobične dvonošce duge grive. Čim su me spazili, razbežali su se glavom bez obzira. Jedino je krdo lepih konja ostalo spokojno na livadi. Jedan me od njih pozdravio dižući desno kopito a zatim je nastavio razgovor s ostalima.

guliver-4Tada sam prišao i rekao: – Slušajte me, ne znam jeste li čarobnjaci ili životinje koje umeju da govore, ali vas ipak molim da me saslušate. Dolazim izdaleka i tražim gostoprimstvo. – Odgovorili su mi dugim rzanjem, a meni se činilo da razabirem reč “jaho“.

– Jaho! – ponovio sam i sam. Radosni što postoji način na koji se možemo sporazumeti, dali su mi znak da pođem za njima. Tako smo stigli na proplanak gde sam ugledao dugu zgradu sličnu staji. Ispred jasala stajali su oni dvonošci koje sam video na obali. Razabrao sam da su više nalik na ljude nego na životinje. Konjski poglavica koji se zvao Jaho pozvao me da sednem za sto. Pojeo sam ručak od ovsa koji nije imao nikakva ukusa. Ubrzo sam naučio da govorim jezikom te zemlje, koja se kako mi rekoše, zvala Hujhun, pa sam poglavici objasnio ko sam i odakle dolazim. Jaho me saslušao veoma pažljivo, ali kad sam mu rekao da u mojoj zemlji ljudi gospodare dok su konji prinuđeni da vuku kola, da kasaju i u ratu i u miru, bio je jako ožalošćen.

– A šta onda rade ljudi? – upita me. Odgovorio sam mu da su oni večito zauzeti sticanjem novaca, ratovanjem i osvajanjem zemalja. Na to mi je on rekao da mu se takav život ne čini nimalo razuman, a posao kojim se ljudi bave izgleda mu više štetan nego koristan.

– Zaista ne bih voleo da sam čovek i da živim u vašoj zemlji – saopšti mi Jaho. – Pa ipak, mogu da shvatim da čovek kao ti ne može dugo da živi daleko od svoje otadžbine. Zato ti savetujem da se ukrcaš na brod i vratiš svojim sunarodnicima.

Ali ja sam ipak ostao tri godine u zemlji Hujhunu. Kad sam polazio kući, poljubio sam Jaha u kopito i rekao mu da ga nikada neću zaboraviti.

guliver-5Bila je zima 1715. Godine kad sam se ponovo obreo u otadžbini. Ovaj put svi su bili iznenađeni što me vide, jer su već mislili da sam mrtav. Dok sam im pričao o svojoj poslednjoj pustolovini, primetio sam da me slušaju, ali da mi u dubini duše ne veruju. A kako bih, pitao sam sam se i sam, i mogao da ih uverim da postoji zemlja kao što je Hujhun, u kojoj su konji slobodan narod koji upravlja svojom zemljom bez borbi i ratova.

Na kraju sam rešio da samom sebi sačuvam uspomenu na svoje neobično putovanje, pa sam kupio dva mlada konja. Držao sam ih u prekrasnoj staji i, kao sam znao jezik Hujhuna, odlično smo se sporazumevali. Samo oni su me shvatali kada bih govorio o pravdi, časti, istini i vernosti.