Crvenkapa

crvenkapa-1Dali su joj ime Crvenkapa zato što nikad nije skidala sa glave ljupku crvenu kapicu koju joj je isplela njena baka. Crvenkapa je bila neobično dobro i poslušno dete. Veći deo dana provodila je kod svoje bake koja je stanovala na drugom kraju šume.

Jednog dana majka joj reče neka sama pođe baki, jer ona i otac moraju hitno poslom u grad. Baka im je javila da je bolesna i Crvenkapa treba da joj odnese hranu.

– Nemoj se zadržavati u šumi – opomenu je mama.

– Šuma je puna opasnosti.

Devojčica nije mogla da odoli srcu: zastala je da nabere cveća, sigurna da joj se ništa neće desiti. Ali nedaleko od nje šunjao se vuk.

– Dobar dan, Crvenkapo – pozdravi je što je mogao slađim glasom.

crvenkapa-2Devojčica se trgla, i uplašila, ali vuk joj je rekao da nema čega da se plaši i neka ga smatra za prijatelja.

– Hoćeš li da se malo poigramo? Odavde do bakine kuće ima dva kilometra: ko od nas dvoje prvi stigne, dobiće tortu veliku kao mesec.

– Ali ti si mnogo brži od mene – primeti Crvenkapa. A zatim, gde ću naći tortu ako izgubim opkladu?

– Ništa ti nemoj da se brineš, videćeš da ćeš prva stići. Ja ću ići sasvim polagano.

Zahvaljujući svojim dugim šapama, vuk je u nekoliko skokova prevalio put do bakine kuće. Zakucao je na vrata.

– Ko je? – upita baka.

– Ja sam, bakice, tvoja Crvenkapa.

– Ključ ti je na prozoru, iza saksije sa cvećem: uzmi ga i otvori.

Vuk nije čekao da mu to još jedanput kaže: otvorio je vrata i, preskačući sve po dve stepenice, upao u bakinu sobu. Kad ga je ugledala kako uleće kao pomaman, jadna starica je užasnuto kriknula. U sledećem trenutku već je bila u vukovom stomaku: progutao ju je u jednom zalogaju. Pošto se obliznuo, vuk je stavio na glavu bakinu kapicu i naočari te se uvukao pod pokrivač da sačeka Crvenkapu, koja je ubrzo stigla.

crvenkapa-3– Uđi, draga moja – pozva je vuk drhtavim glasom. Uđi. Vidiš li kako ti je baka bolesna? Više i nisam nalik na sebe, a po čitavom telu su mi izrasle dlake. Lekar me uverava da ću, pošto popijem lekarije, opet izgledati kao ranije. Kaži, ne plašiš me se?

– Ne, ne, bakice – hitro uzvrati Crvenkapa. Samo sam se malo iznenadila.

– Možeš pomisliti kako je tek meni bilo kad sam se pogledala u ogledalo. Hajde priđi i sedi pored mene. Ispričaću ti puna kola lepih priča. Videćeš kako ćemo se zabavljati!

– Ali ja moram da se vratim kući – upozori je Crvenkapa bojažljivo.

Ipak, neobično je volela da sluša bakine priče. Kako je to lepo imati baku i slušati njene priče.

Ali vuk nije znao ni jedne jedine priče. Ipak je pokušao da štogod izmisli:

– Išla Crvenkapa sa korpicom u ruci, ali nije htela da se javi kuci, kuci bilo krivo, pa joj reče živo…

– Oh, bako, mora da imaš visoku temeperaturu… ova tvoja priča nimalo nije nalik na one ranije!

– Mala moja devojčice, tome je sve bolest kriva. Ne mogu više da se setim ni jedne jedine priče i, pravo da ti kažem, nemam više ni volje da ti ih ispričam. Kako bi bilo da probam kolače što si mi ih donela? Mami me prijatan miris…

Devojčica joj pruži kotaricu hvaleći joj dobra jestiva koja su se u njoj nalazila. U jednom zalogaju vuk je sve smazao. Crvenkapa je gledala baku ne verujući svojim očima.

– Znaš li da si se mnogo promenila! – reče joj. Eto, ranije nisi imala tako duge uši.

– Narasle su mi zato da bih te bolje čula – dogovori joj vuk. Zbog visoke temperature postala sam malo nagluva pa me doktor vukao za uši da bi me izlečio.

– Ali kako su ti strašne oči! – opazi Crvenkapa.

– To je možda zato što sam upravo skinula naočari. Sad ću ih odmah staviti… Vidiš, sad su mi opet lepe oči?

– A kako su ti duge ruke! – uskliknu Crvenkapa.

– To je zato da bih te bolje zagrlila, mala moja.

– A zašto su ti tako velika usta bako? – primeti Crvenkapa.

– Da bih bolje govorila, srce bakino.

– Kako su ti samo dugački zubi!

crvenkapa-4Ali vuk nije više smeo da okleva sa prepadom. Crvenkapa je obema rukama zapušila uši da ne čuje njegovo jezivo urlikanje, ali vuk joj priđe i proguta je u jednom zalogaju. Kako je svoju zamisao ostvaraio da ne može biti bolje, ponovo je legao u krevet da spokojno odspava do sledećeg jutra. Namestio je kapicu koja mu se bila smakla sa glave, pokrio se da ne ozebe i zadovoljno zevnuvši utonuo u slatki san.

Ali slučajno je onuda prošao lovac, vukov stari neprijatelj. On se začudi kad ugleda otvorena vrata na bakinoj kućici. Sluteći da se nešto desilo, uđe i popne se stepenicama koje vode u bakinu sobu. Imao je šta i da vidi: vuk je bezbrižno spavao u bakinom krevetu. Ali oštro lovčevo oko opazilo je koliki mu je stomak, i odmah je zaključio da je vuk pojeo baku i njenu unuku. Stoga ga uze na nišan i ubije jednim jedinim hicem. Zatim ga okrenu na leđa i pažljivo mu raspori trbuh. Iz njega se pomoli baka, još živa, jer vuk nije imao vremena da je svari, i u njenom naručju šćućurena Crvenkapa, dršćući od straha. Lovac im je pomogao da ustanu, zatim je smestio baku u krevet i dobro je pokrio da ne nazebe.

crvenkapa-5– Nemojte izlaziti iz kuće, ja ću otpratiti Crvenkapu – reče joj lovac. Drugi put nemojte nikome otvarati vrata, vrag jedva čeka pogodnu priliku.

Baka obeća da će ga poslušati; poljubila je unuku i posavetovala je da se više ne zadržava sama u šumi berući cveće. Crvenkapa se više nikada nije oglušila o bakin savet.

 

 

Prevodi: