Alisa u zemlji čuda

Dok je slušala stariju sestru koja joj je čitala basnu, Alisa opazi belog zečića kako žustro skakuće držeći rukavice u desnoj i lepezu u beloj šapici. Radoznala da otkrije gde to zeka žuri, Alisa pođe za njim i ubrzo se nađe na obali čudnog jezera. Obala tog jezera bila je ukrašena pokućstvom i prepuna raznih životinjica.

– Ko je ovaj div? – upita gušterčić koji se zvao Bil. Alisa primeti da je odjednom suviše narasla te stane očajavati, ali dok je tako očajavala, postala je malena, malena, kakve su bile i životinjice oko nje. – Hajde da je oteramo! – predloži beli zečić. Alisa potrči. Zahvaljujući njenoj izdržljivosti, životinjice nisu mogle da je stignu.

Kad im je dovoljno uzmakla, legla je pod mak u hladovinu da se odmori. – Trebalo bi da ponovo postanem onakva kakva sam bila – pomisli Alisa – samo ne znam kako. Malo podalje opazila je pečurku koja je bila viša od nje. Alisa ju je dugo zagledala sa svih strana, sve dok nije otkrila razrogačene oči gusenice koja se udobno bila smestila na pečurkinom šeširu u nameri da popuši čibuk.

– Ko si ti? – upita je gusenica dremljivim glasom. Alisi je bilo veoma teško da joj to objasni, jer ni sama nije ništa više razumela. – Imam nešto veoma važno da ti kažem – nastavi gusenica. Slušaj me, samo se spokojstvom postiže ono što se želi. Alisa odgovori gusenici da ne može biti spokojna kad joj se svakog trena menja visina.

– Navići ćeš se i na to – umirivala ju je gusenica. – Pojedi komadić ove pečurke i videćeš da će opet sve biti u redu. Alisa je posluša, oprosti se sa neobičnom životinjom i produži svojim putem. Pred njom se stvori livada obrasla svežom zelenom travom.

U blizini nalazila se lepa kućica prema kojoj je upravo trčao livrejisani sluga nalik na ribu. Sluga pozove Alisu da uđe. Tako se ona našla u neobičnoj kuhinji u kojoj se neka vrlo krupna žena, koju su svi zvali „vojvotkinja“, loptala sa detetom koje je bilo nalik na rumeno prasence.

– Ah ti si? – reče vojvotkinja. Kuvarica je suviše zabiberila supu, ovo dete mi zadaje grdne muke, a kraljica me čeka da odigramo uobičajenu partiju kriketa. Pridrži dete i doviđenja. Sa tim rečima položila je prasence Alisi u naručje i nestala. Alisa izađe na livadu te pusti prasence da trči po travi.

Prvo što je ugledala bio je sijamski mačak koji se sa stabla razdragano smejao. Od mačka je saznala da se u kućici u blizini  nalaze martovska zečica, ludi šeširdžija i puh. – Oni tamo doručkuju – dodao je pa će i tebe pozvati da im se pridružiš.

Pre no što je stigla da mu zahvali, mačak je nestao a na stablu su mu ostali samo brkovi. – Majčice moja – uskliknu Alisa – više ništa ne razumem! Posle nekog vremena pronašla je i tu kućicu: u bašti ispred nje nalazio se dugačak sto, potpuno spremljen.

Za stolom sedela su tri lica: šeširdžija, martovska zečica i puh koji je spavao tvrdim snom. Šeširdžija se odjednom okrenu prema njoj i upita je: – Znaš li zašto je gavran sličan pisaćem stolu? Možda ćemo se igrati zagonetki, pomisli Alisa. Ali prevarila se, ubrzo joj je postalo jasno da je sve što je šeširdžija govorio bilo potpuno besmisleno.

Umesto da jedu, ono troje su stalno menjali mesta za stolom. – Čini se – reče im Alisa – da se ovde ne jede, nego da vi sedite za stolom samo da bi ste ubili vreme. – Nemoj tako govoriti! – uzviknu šeširdžija. Kad sam jednom bio kod kraljice i hteo da ispričam neku priču samo da ubijem vreme, kraljica mi je rekla da je svako ubistvo zločin i zapretila mi da će narediti da mi zbog toga odrube glavu!

Alisa je već bila umorna od tih besmislenih razgovora. Iz učtivosti zadržala se kod njih još neko vreme pa je krenula dalje zadavši sebi reč da nikada više neće doći na tako glup doručak. Tumarajući po šumi, ugleda deblo u kojem su bila izdubljena vratanca. Uđe unutra te se nađe u prekrasnoj bašti.

Pred sobom je ugledala nekoliko spljoštenih paževa posve nalik na igraće karte koji su bili zauzeti bojenjem cveća. Ubrzo je naišla povorka: ne čelu su stupali kralj i kraljica sa znakom srca, a za njima vojnici i mnogobrojni dvorani. Ugledavši Alisu, kraljica je zastala. – Ko si ti? – upita strogim glasom.

– Ja sam Alisa, vaše veličanstvo – odgovori ljupko devojčica. Kraljica u tren oka opazi da su paževi samo napola obojili cveće pa naredi: – Odsecite im glave! – i zatim dalje produži put sa svojom svitom. Alisa je žarko želela da pomogne nesrećnim paževima koji su plakali kao kiša, ali kraljica joj zapovedi da se pridruži krilatom lavu i lažnoj kornjači.

Lažna kornjača lila je gorke suze sećajući se divnih dana kad je bila prava kornjača. – Znaš li možda – upita Alisu između dva jecaja – kako izgleda igra jastoga? – Ne znam. – Onda gledaj! Kornjača i krilati lav počeše igrati. Međutim, Alisa nije mogla do kraja posmatrati taj prizor. Iznenada dotrči beli zečić, zgrabi je za ruku i odvuče u sudnicu.

Kralj i kraljica sedeli su na prestolu a beli zečić u ulozi kraljevog glasnika optuživao je vojnike da su pojeli kraljičine kolačiće. Kraljica je odmah presudila da im se odseku glave. Zatim joj pogled padne na Alisu: – Ah, još si tu? Zar ne znaš da je radoznalima zabranjen pristup u naše kraljevstvo? I tebi će biti odrubljena glava!

Ludi šeširdžija pokušao se zauzeti za Alisu. Puh je hrkao a i martovska zečica je izjavila da se ni njoj više ne živi. Izgubivši strpljenje, Alisa im doviknu: – Šta vi uopšte sebi uobražavate? Svi vi, koliko god vas ima, niste drugo nego špil igraćih karata! Nije stigla da završi, a karte su poletele uvis i sručile se na nju.

Kad se probudila, videla je da leži na obali potočića sa glavom u sestrinom krilu. Sestra joj je nežnom rukom skidala sa lica lišće koje joj je napadalo sa stabla. – Ustani, Alisa, probudi se! Znaš li da si dugo spavala! – Oh! – usklikne Alisa. Kad bi samo znala kakav sam neobičan san sanjala! I odmah ispriča sestri sve što je videla i čula u svom neobičnom snu.