Tandara – Mandara

tandara_mandra_400x566Davno nekada, pre svega ostalog, živela su u jednoj državi: ni kraljevini, ni carevini, ni ostrvu — dva čoveka, dva brata.
Malo mlađi brat zvao se Tandara, a malo stariji Mandara.
Imali su Tandara i Mandara samo jednu kuću, a u kući samo jednu sobu. Ali, jednoga dana, malo stariji brat Mandara u šali reče da ne može više podnositi Tandarino hrkanje u snu…
Odmah napraviše sto cigala i pregradiše kuću. Nisu više spavali u zajedničkoj sobi, ali su još uvek ulazili i izlazili kroz zajednička vrata. Međutim, vrata su vrata, pa nije smetalo što su zajednička.
Živeli su Tandara i Mandara srećno još pet-šest godina, pa je onda jedne tamne, kišovite noći jednoga od njih uhvatila dosada… Uzdahnuo je:
— Eh, da mi hoće neko doći u goste! Čuo je to drugi brat i odmah sutradan predložio da zajednički naprave još jednu kuću.
Što su rekli — to su učinili.
Napravili su novu kuću, nedaleko od stare, ali veću, lepšu, sa dvokrilnim prozorima, kuću sa dva sprata. Imala je pored toga i dva dimnjaka, dok je stara kuća, sasvim prirodno, imala jedan dimnjak.
U novu kuću uselio se malo stariji brat — Mandara.
Malo mlađi brat mu je pomogao da prenese posteljinu i neke sitnice potrebne za ličnu higijenu. Čak je, jednog jutra, pred sam izlazak sunca, poranio i obojio prozore i vrata nove kuće otvoreno plavom bojom neba…
Živela su braća srećno, svak u svojoj kući, još pet-šest godina. Odlazili su jedan drugome u posetu dva puta nedeljno.
Jedne srede malo stariji brat je pomislio da bi bilo dobro da ponese bratu neki poklončić, da ga obraduje. Nabrao je usput belih rada i napravio lep buket. Malo mlađi brat se toliko obradovao poklonu da je srećno uzviknuo:
— Hvala!
Ta reč je malo starijeg brata ispunila zadovoljstvom. Redovno je donosio bukete belih rada.
Ali, kada je prošlo to godišnje doba, a došlo drugo u kome bela rada ne cveta, malo stariji brat poče odlaziti u goste malo mlađem bratu praznih šaka.
To duboko ožalosti malo mlađeg brata, koji se zvao Tandara. Zato reče jednog jutra nemarno:
— Ne moraš više ti meni donositi poklone, brate. Od sada ću ja tebi!
Mandara klimnu glavom i osmehnu se. Ali, u Tandari se sutradan probudi đavo, i to na onom dubokom mestu gde ga je žalostilo — i on donese ovakvu odluku:
— Zaviću u hartiju jednog žapca… Brat će se obradovati: žapci mogu da budu veoma zabavni kad iznenada iskoče iz paketa!
Što je rekao — to je i učinio.
Malo stariji brat, koji se zvao Mandara, smejao se do suza. Žabac mu je skočio u supu!
Sve se srećno završilo: žabac je uspeo da se izvuče, i malo stariji brat ga je stavio u kavez. Dao mu je ime Obrad.
Opet su potekli srećni dani. Tandara i Mandara su se savršeno razumevali…
Ali, jedne srede, (izgleda da je sreda nesrećan dan za naše junake!), oni, u isti mah,
videše kako jedan golub – gaćan slete na beli kamen između njihovih kuća…
— Prelep je! — pomisli Tandara.
— Predivan je! — pomisli Mandara.
— Ako bih ga uhvatio, i ja bih imao razloga da napravim kavez! — pomisli Tandara.
— Uzeću ga, moj je! Ja sam ga malo ranije ugledao, a pored toga mora se znati da sam ja malo stariji brat! — reče poluglasno Mandara i krenu da uhvati goluba!
Tandara viknu na brata da ne plaši goluba – gaćana, a golub – gaćan se uplaši i odlete!
— Zašto nisi dozvolio da ga još malo gledam?! — ljutnu se Tandara.
— Zato što on nije za gledanje nego za kavez! — ljutnu se i Mandara. A zatim dodade, sasvim besno:
— Ti si strašilo!
— A ti si kavezar! — ljutnu se malo mlađi brat i pojuri na starijeg… Ali na vreme se obuzda i reče:
— Uostalom, podelimo zemlju, pa na čije parče ubuduće bude sleteo golub — njegov je!
— Važi, brate! Ti jesi najmlađi, ali si i najpametniji od nas dvojice! — smiri se Mandara.
— Hvala na komplimentu! — odgovori Tandara.
I odmah se podeliše!
Obeležiše zemlju između kuća: pobiše kočiće, staviše kamenje, navaljaše balvane, sazidaše zidove… Za svako parče zemlje žestoko su se svađali, i još žešće mirili:
— Ova me međa vređa! — gunđao je Tandara.
— Prebiću mu leđa! — gunđao je i Mandara.
Noću nisu spavali, jer za noć je drugi brat mogao prezidati čitavu među… Odavno već nisu odlazili jedan drugome u goste. Zvali su se susedima.
Međa je rasla, ali golub više nikada nije sleteo u tu državu: ni kraljevinu, ni carevinu, ni ostrvo, pa čak ni poluostrvo… A braća su se zvala susedima, pa poznanicima, pa gotovo nikakvim prijateljima, i najzad neprijateljima… I svađali su se oko svakog busička zemlje!
Potajno su nabavili lovačke puške i krijući nišanili u protivničke prozore…
Tako je to trajalo vrlo dugo.
Možda i danas traje. Niko se ne usuđuje da ode tamo, u tu državu: ni kraljevinu, ni carevinu, ni ostrvo, pa čak ni poluostrvo, i da proveri kakvo je stanje među braćom. Niko ne zna da li su lovačke puške prazne, ili su napunjene ćorcima …
Ili su, možda, što je vrlo verovatno, nabijene do vrha cevi ubojitim pasuljom…
Tandara — mandara!

Ljubivoje Ršumović

 

 

Priča o sedam platana, jednoj mirisnoj lipi i dečaku Časlavu

Časlav se vraća iz škole. Na leđima mu torba, u torbi Bukvar, u Bukvaru slike. U Bukvaru su i slova, ali Časlav još nije učio slova u školi, pa kao da ne postoje ni u bukvaru…
Časlav je pre škole znao da broji. Jedan, dva tri… i tako redom, do pet. Ali, danas u školi — učili su redne brojeve do deset. Prvi, drugi, treći… i tako dalje, do deset…
Časlav se vraća iz škole, sunce sija kao ogledalce kroz granje, ulica je tiha. U ulici drveće… Jedno drvo, dva drveta, tri drveta, i tako redom, do kraja ulice….
I baš kad je hteo da kaže: »baš me briga za drveće«, i da požuri kući, začuo je kraj uha glas:
— Ja sam platan. Prvi po redu.
— Gle, pomislio je Časlav. — Drveće govori, kao u priči. Baš je zanimljivo biti đak. — I krenuo je veselo dalje.
Začuo je, međutim, drugi glas:
— I ja sam platan. Drugi po redu.
— Gle, i drugo drvo govori! To je veoma zanimljivo, čudno, i pomalo tajanstveno. — I požurio je kući, ubrzao korak.
— I ja sam platan, treći po redu! — prekinuo ga je glas.
— Dobro, milo mi je, ja sam Časlav, prvi razred, po redu. I znam da brojim do deset, a ne znam sva slova…
— Ja sam platan, četvrti po redu.
— Časlav, prvak, milo mi je. Znam i dve recitacije.
— Ja sam platan, peti po redu.
— Baš si lep, volim te!
— Ja sam platan, šesti po redu.
— Ti si srećan. Onaj tamo je tek prvi…
— Ja sam platan, ne znam koji po redu. Časlav stade.
— Kako to da ne znaš koji si po redu? — pitao je platana.
— Učio sam, ali sam zaboravio …
— Ja ću ti pomoći… Znaš, ja sam do danas znao da brojim samo do pet, ali od danas znam i do deset… Evo, sreo sam do sada prvog, drugog, trećeg, četvrtog, petog, šestog platana. Sreo sam šestog platana, a onda sam naišao na tebe. Koji si ti po redu?
— Ne znam, zaboravio sam.
— To je malo nezgodno. Ja brojim do deset, ali ti si tako iznenada rekao da ne znaš koji si po redu, pa sam se zbunio… Prvi, drugi, treći, četvrti, peti, šesti… I sad dolaziš ti…
— Ja sam jedan tužan platan. Pomogni mi, ne znam koji sam po redu, svi me zato obilaze niko nema lepe reči za mene…
Časlav se počeo osvrtati i brojati. Ali, uvek kada bi došao do platana koji ne zna koji je po redu stao bi i ni makac dalje. Pomogla mu je jedna lipa sa kraja ulice. Rekla mu je:
»Prebroj svoje prste, mali…« I Časlav je počeo da broji svoje prste:
— Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset…
— Znaš li sad, mali, koji je po redu tužni platan? — pitala je lipa.
— Tužni platan je kažiprst po redu.
— Tako je, mali. Prebroj ponovo i daj mu ime.
— Jedan, dva, tri četiri, pet, šest, sedam… Ti si sedmi platan…
— Da li je to sasvim sigurno? — pitao je sedmi platan.
— Sasvim sigurno, moji prsti nikada ne lažu! — odgovorio je Časlav.
— Mnogo ti hvala. I, što se mene tiče, možeš u drugi razred…

Ljubivoje Ršumović