Košuta – devojka i lovac Milorad

kosuta-1Prevrnu se vedro nebo, dunu vetar podunu šuma, odjeknu planina. Na krilu vihora poleteše šišarke i semenke i livada se rasadi najlepšim, najmirisnijim cvećem. Oluja žitom orosi njive i vinom vinograde, a jutro iza noći, sabra vodu u sitne kapi.

Zorom išeta lovac u lužice tamo gde je široka kita cvetnog nakita prekrila zeleno polje. Pred sobom ugleda košuticu. Hod joj je lak i gibak, pa kad ide, kao da zlatni list plovi po rečnoj brzici. Čini se da ne dodiruje travke, da ni rosu ne otresa.

Prenu se lovac Milorad, odape tetivu, ali mu srce u grudima zaigra, pa ne ispusti strelu. Samo omamljen pođe za njom, a košutica – za bokor, za žbun, za grm, i uteče u gustiš koji zbunjenom lovcu prepreči put.

– O, lepote! – prošapta mladi lovac.

Vrati se Milorad kući i brzo pokupi momke.

– Ponesite sekire i motike, – reče im on. Danas moram uloviti najlepšu košutu koju sam u životu video.

– Zar ćeš sekirom i motikom loviti košutu?! – začudiše se momci, ali im Milorad ne odgovori, već ih povede sa sobom.

Zađe s momcima u goru i ogradi one lužice sa sve četiri strane. Tako zarobi košuticu. Uz ogradu zasadi tanku lozu, gusti bršljen i ruže, a okolo ruža smilje i bosilje, pa na rasad navrati vodu da zemlju natopi.

Uveče, umoran, pođe s momcima na počinak.

Ali noć se javi mesečeva, popada kao inje, pa se učini beljom od postelje. Okrenu se Milorad na jednu, obrnu na drugu stranu, ali sanak ne dolazi. U mislima mu vita košutica, pa mu mira ne da. Zato ustade, pođe ali ne ponese luk.

kosuta-3Kad stiže pored lužice, a ono se cveće rascvalo pa ne može proći od mirisa ruža i bosiljka, od gustine tanke loze i bršljena, od svežine vode koju je na živicu navratio. Opčinjen i opijen mirisom ugleda košuticu. To nije košuta već divna devojka. Na glavi joj zlatna kruna, a u kruni sitan biser, ispod biserja dva pramena sjajne kose pa sve okolo nje blista kao na svetlu danjem.

Milorad se primače, leže u travu, razgrnu travke i zagleda se u devojku kao u grumen zlata koji se od sunca odvalio. A devojka sedi kraj vode i sa cvetovima razgovara:

– Prekrasni ste, lepotani šumski! Blago onom ko vas može brati. I ja bih vas brala, ali sad nemam kada. Moram svoju kosu očešljati i sebe do jutra tako urediti da budem lepša od vas.

Onda se nadnese nad bistru vodu pa i s vodom poče razgovarati:

– Hladna vodice, ogledalo šumsko, samo mi ti možeš videti lice. Ako bi se dogodilo da me ko drugi ugleda, pala bi mi kruna u tvoje valove. Bez krune bih ostala jadna i bespomoćna.

Kako to reče, zlatna kruna skliznu sa devojčine glave i potonu na dno prozirne vode. Devojka se rukama uhvati za obraze i zajauka:

– Ajaoj, meni! Šta ću sad, jadna i kukavna?

Milorad skoči na noge i priđe rasplakanoj devojci. Maši se rukom za košulju i iz nedara izvuče crvenu jabuku.

– Uzmi je! – reče. Zabavi se njome dok ti ja krunu ne izvadim. I ne plači, lepotice, jer je meni lakše da izvučem i biser iz mora, nego da suzu devojačku gledam.

Devojka sede u travu, jabuku stavi u skut i poče se njome igrati. Jabuka se otkotrlja i udari Milorada u stopalo. Mladi lovac joj vrati jabuku, ali jabuka se ponovo dokotrlja do njegovih nogu. Malo pomalo i oni se počeše igrati jabukom i smejati na glas.

U neki čas primeti Milorad da postaje vidno i da se jasnije razaznaje livada koja se ukrasila belim i crvenim cvećem što se preko noći rascvalo, a na livadi – bor, a na boru iglice. Na tankovrhoj jeli sunce je zapalilo luč, pa jela gori, ali ne dogoreva, samo se dimi maglinom što se diže sa zemlje i naliči na požar šumski. Primeti to i devojka, uzvrpolji se i poče preklinjati:

– Molim te, požuri! Brzo mi izvadi krunu iz vode!

Ne znajući zašto se devojka žuri, Milorad zaroni u hladnu vodu, rukom doseže do krune koja se na dnu presijavala, dohvati je i izvuče. Pruži je uznemirenoj devojci, a ona je drhtavim rukama stavi na glavu. Kako to učini, premetnu se u košutu, zaigra vitkim nogama i izgubi se u razređenom mraku i gustišu šume.

Smeten i zbunjen vrati se lovac kući i poče jadati svojim momcima:

– Nesrećan sam, prijatelji. Divna devojka mi je utekla u dubinu šume. Lepotica se pretvorila u košutu, pa sad trči bez zastanka i odmora. Divna košuta mi je pobegla, momci.

– Kako je to mogla pobeći kad si je živicom ogradio? – začudiše se momci. Nego, uzmi ti konja pa poteci za njom. Tako ćeš je trkom zamoriti, tako ćeš je jedino stići i uloviti.

Dognaše momci konja vranića, razigraše se oko kuće pa ga predadoše Miloradu.

Uzjaha mladi lovac konja i odjezdi u goru da košutu lovi. Uputi se prvo na vodu, ali kad je tamo ne nađe, zađe u lužicu pa tamo-amo po njoj, pa gore-dole po njoj, pa čas na jednu, pa čas na drugu stranu, ali košute nema pa nema. U zao čas, kad je pomislio da se vrati, da se tužan pojada svojim momcima, ugleda je u zimzelenom bokoru. Istegla vrat, isturila glavu kroz lišće i gleda pravo u lovca svojim krupnim, kao dva oblutka sjajnim očima.

kosuta-2Potera Milorad konja, a košutica se vinu kao soko, polete i pade na severnu ogradu. Vide da tamo nema prolaza, pa se okrenu i bež, i trk na južnu stranu, ali i južna strana zagrađena, svuda zelena živica, visoka da je ne može preskočiti, česta da se ne može provući. A lovac je goni, jaše li jaše, sve škripi srebrno sedlo pod njim, sve pucka pozlaćen dizgin u njegovim rukama, konjska kopita topoću po zemlji. Skrene košutica levo – ne može, skrene desno – ne može, uzmuva se tamo-amo, naposletku se umiri i očajna klonu na zemlju. Milorad sjaha i prebaci joj ruke oko vrata.

– Ne boj se! – reče blago. Neću ti ništa učiniti. Pa zar se nismo sinoć divno igrali jabukom? Skini, devojko, ruho košutino i obuci devojačko, jer devojačko je mnogo lepše.

Ali košuta ne govori, samo odmahuje glavom kao da kaže, ne, ne!

– I oprosti se, lepotice od svojih lužica, jer ću te povesti sa sobom. Moj kraj je tebi tuđ, ali ja ću biti stalno uza te i pomoći ti da se navikneš. Pogledaj niz breg. Šta se to beli? Da li je grudva snega ili bokor perunike? To nije grudva snega, ni bokor bele perunike. To je moj dvor, devojko, u koji ću te odvesti.

Ali košuta ne govori, samo odmahuje glavom. Ne, ne – kazuju njene pitome oči. Milorad se tada doseti da se košutica ne može premetnuti u devojku do mraka, zato leže u travu do nje, rešen da sačeka veče. A tada će joj skinuti krunu sa glave i devojka će zauvek ostati devojka.

Voda protiče, gori u planini. To se sunce primaklo zapadu, hoće da zađe za vis i nestane u zabrđu, ali još uporno sija kao da se protivi lovčevoj nameri. A Milorad nestrpljivo čeka mrak, gori za povečerjem kao kovilje za rosom. Najzad sunce zađe i prosija mesečina.

Zapevao slavuj u podolju, zapevao i već otpevao svoju pesmu, zalepršala sova krilima za jednim, za drugim mišom, padale sove na šumsku trpezu i već se site vratile na grane, a košutica se ne premeće u devojku. Bledeo mesec i izbledeo i sunce ponovo izgrejalo, a u Miloradovim rukama još stoji košutica. Srce joj klepeće, hoće da iskoči, sva trepti kao brezov list na vetru, a iz očiju joj se krune krupne suze, otpadaju u travu kao zrna sazrelog grožđa.

Gleda to Milorad, a srce hoće da mu prepukne. Gleda kako kaplju suze i ne može da razabere, da li ih u snu sanja, ili ih odista vidi svojim očima. Možda je zaspao ovde u lužici, a za to vreme se košuta dvaput premetnula u devojku i dvaput postala košuta, ali zna da nije spavao i zna da je cele noći slušao žubor njenog preplašenog srca.

– Ti nećeš – kaže najzad potreseno. Pa dobro, košutice. Daću ti ono što želiš – povratiću ti širinu tvojih livada.

I mladi lovac priđe zelenoj ogradi, raskide je ozlojeđeno rukama, načini širok prolaz i reče:

– Idi!

kosuta-4Polete košuta i zabeže za goricu. Osta mladi lovac sam i ojađen. Uzjaha svog konja, a on od dugog čekanja besan, pa travu gazi a travu ne dodiruje. Brzo stiže u blizinu dvora, a tamo – momci i devojke okitili dvor plavim, crvenim i belim cvećem, pa igraju pred dvorom kolo. Kolo mu majka vodi, a sestre začele pesmu. Čekaju njega da se iz gore vrati i devojku sa sobom dovede.

Milorad ustavi konja posramljen. U dvoru mu veselje, a on se vraća sam. Ne mogade od stida nastaviti put, već se vrati u lužice, a kad tamo, na veliko čudo, ugleda košuticu. To nije košuta, već divna devojka. Na glavi joj zlatna kruna, oko krune sitan biser, a ispod biserja dva pramena sjajne kose pa sve okolo svetli kao da dva sunca greju, jedno na nebu, jedno dole u dubravi.

Mladi lovac se tiho primače da ga ne bi primetila, leže u travu, razmače travke rukama i zagleda se u devojku. A ona priča sa cvećem, razgovara sa vodom pored živice, ogleda se. Uto joj kruna spade s glave i potonu na dno. Ali se devojka ne uhvati za obraze, ne zajauke, već se samo osvrnu. Ugleda Milorada i osmehnu mu se radosno. Milorad skoči na noge, maši se rukom u nedarca i izvuče rumenu jabuku.

kosuta-6– Uzmi je! – reče. Zabavljaj se njome dok ti ja krunu ne izvadim.

– Ne, nemoj je vaditi iz vode! – odgovori devojka veselo. Devojačkoj glavi i venčić od cveća lepo pristaje.

Pa uze jabuku i metnu je na skut. Jabuka se otkotrlja i udari Milorada u stopalo. Milorad joj vrati jabuku i malo nemalo, pa se njih dvoje razigraše i siti nasmejaše.

I danas kad se neki momak naljuti na devojku, majka mu kaže:

– Takve su ti one – nikad ne znaš kad su košute, a kad devojke.

 

Nikola Jeremić

Ilustrovao: Predrag Koraksić – Corax