Delfin koji puši lulu

Moj prijatelj barba-Mate je ribar. Kuća mu je na šljunkovitom žalu kraj mora, među čempresima. Pred njegovom kućom suše se ribarske mreže. A barba, otkako zna za sebe, miriše na more i borovinu. Vlasi su mu već odavno sede, u prugastoj majici kao da se rodio, iz usta mu se stalno dimi lula, lice mu je preplanulo, pegavo, zelenkasto-sivo kao leđa lokarde, izbrazdano borama, pa podseća na geografsku kartu sa bezbroj reka i rečica.

Barba-Mate je najbolji barba na svetu. Kadgod je more mirno i glatko kao ogledalo, potrpa svu decu u barku i dugo ih vozi kraj obale. I ne samo to. Ako mu deca kažu: „Barba-Mate, pokaži nam kako se vezuje mornarski čvor“, on odmah uzima uže, spretno ga nabacuje na prste i kada se dvostruka zamka pomoli na palcu, uzvikuje: — Sriće mi, ovaki uzal (čvor) je još samo pokojni šjor Kolumbo moga vezati i više niko na svitu!

On je rado deci pričao i svoje ribarske doživljaje, a imao je glas baršunast i mek kao mirno more. U svoje priče se toliko unosio, da je čak i svoju lulu, napunjenu kao dukat žutim duvanom, stavljao u usta i zaboravljao da pripali. Ako slučajno neku od svojih priča nije završio, ne bi odlazio ni mreže da izvlači, bez obzira što je za njih bilo vreme i što ga je njegova baba-Matija, ko zna po koji put, opominjala.

U takvim trenucima baba bi se ljutila i kad već ne bi znala šta da radi, odvraćala bi decu da ga ne slušaju. — Manite se, dico, blekastog barba-Mate! — govorila bi ona. — Taj van same laži pripovida. Kakvi ocean, Amerika, Ingleška i Afrika, taj van nije dalje od Makarske plovija… — Šuti, baba, bleko blekasta, otkud ti znaš, kud san ja po svitu plovija. Dici, ako pričam, ja ih ne tiram da slušaju! — odbrusio bi joj barba-Mate i odmah počinjao novu priču na svoj uobičajen način.

— Ovo što van pričam, živa je istina, tako mi mriže i ribe. Bija san mali. Ni u osnovnu nisam iša. Bilo je lito k’o i ovo sada, a tog lita, doša nam je u posjetu stric iz Kanade i donija svakake robe, a meni balun (loptu) šaren i sjajan kao sunce. Bio je toliko lip, da su mi dica u našem selu, dala vriću naranadža i smokava, samo da ga dodirnu. Nije ti onda bilo baluna k’o sada, gdi god se okreneš. Ja se od baluna nisam nigda razdvaja.

I u posteju san s njim iša spit, a kad san se kupa u moru i on se sa mnom kupa… — Kupa san (sam) se tako i jednog vrilog dana, — priča on. — Meštral (vetar) je s mora duva i diza zelenkaste, pjenušave bote (vale) kao stado janjaca. Ljulja san se s balunom lipotanom na njima, a pliva san ka’ ribica. Odjednom, jedna bota zapljusnu mi lice, napuni oči i usta slanim morem i ja se zagrcnuh. Pustih balun da otarem oči, kad njega, odjednom, nestade.

Pogledan, kad ono delfinčić, nešto manji od mene, zgrabija ga i goni na pučinu. Poteci ja za njin, ali di ćeš ribu dostići. Taman pomislin da sam ga stiga, kad on zaroni zajedno sa balunom i izroni za čitave četiri uze (150 metara) od mene… Isplivan ti ja ondak na žalo i u grdnu se tugu dam. Tužija san za balunom, lipotanom, kao suncem sjajnim. Iznemoga od suza, lega san na stinu. Odjednom, neko me zovne: — Dičače, dičače, okreni se …

Okrenen se, kad ono kraj žala moj balun, a neko plače u moru. — Moj balun, lipotan! — kriknem i bacin se u more. — Tvoj je, tvoj, dičače, i oprosti! — reče mi opet neko iz mora, a čujem da plače. — Ko si ti? — zapitam, pošto san s balunom, stisnutim na prsa, izaša na žalo. — Ja san delfinčić. Istukli su me majka i otac što san ti balun uz’o. Mislili su da san ga ukra, a ja san samo želio da se sa njim poigram. — Zar?

— Da, da… I natirali su me da ti ga vratin i da te molin, da mi oprostiš. Meni bi žao, pa mu rečem: — Delfinčiću, nemoj plakati, daću ti balun da se igraš, samo mi ga nemoj odniti i još nešto, kad god ga zaželiš, ti me samo zovni iz mora. — O, Mate, Mate, ti si tako dobar! Ja to zaista, nisan zaslužija! — reče mi delfinčić. Od tada smo ja i on postali nerazdvojni prijatelji. Svaki dan smo se zajedno kupali i igrali s balunom.

On me je, ponekad, uzimao i na leđa i odnosio čak na pučinu… Od tada je prošlo nešto prekb šesdeset lita, — nastavlja priču barba-Mate. — Ja san posta barba na žalu i više nisan dičak Mate, a delfinčić je posta cjenjeni barba-Delfin. Ja pušin kako vidite lulu, a puši i on; zato ja uvik nosim dve lule u džepu. Kad se sritnemo noću za vrime ribarenja, on doplovi do moje barke i izroni glavom na more. Ja pripalim lule.

Jednu stavim sebi, a drugu njemu u usta i onda pričamo o svemu i svačemu, a najviše o našoj mladosti i balunu, lipotanu, sjajnom kao sunce. A on mi kaže: — Sjedi i uživaj, stari prijatelju barba-Mate. Delfinčićima san reka, da ću svakom peraje odgristi ko ti mrižu pocipa, a starim san naredija da ti srdele nagone… Eto, zato ja svake noći pune mriže izvlačim. To je, izgleda, svima jasno, izuzev mojoj blekastoj baba-Matiji.

— A, kada ćete nas, barba-Mate, upoznati sa vašim prijateljem barba-Delfinom? — zapitala bi ga deca. — E, kad! Čim ne bude misečine. Upozna bi vas i sad, ali vas ne smim po tami voditi na pučinu. Nego, kad se misečina žuta ka’ med spusti na more i krovove kuća, doplivaće barba-Delfin, razumi se, ako ne bude imao kihavicu, uz samo žalo i tada ćete ga viditi…