Beli vuk

beli-vuk-1Kad su ga doneli bio je mali i vrlo sličan štenetu. Zapravo, nije se ni razlikovao od njega. Drhtao je celim telom i smešno pokušavao da se uspravi na noge. Gledajući ga takvog nikome nije padalo na pamet da mu je otac vuk i majka vučica i da će on sam jednoga dana poći njihovim stazama, ako ga ne zatvore u neki zoološki vrt.
— Skoro se smrzao u snegu — pričao je Petrov brat. — Ko bi znao kako je tamo dospeo. Zagrejao sam ga pod kaputom i, evo ga, živ je.
— Šta misliš da će od njega izrasti: pas ili vuk? — upitao je ded i ispričao nekoliko slučajeva gde su ljudi uzalud pripitomljavali vuka. Dodao je da bi on svakako voleo da vidi šta će da ispadne od ovoga i zato neka ga ostave.
Brzo je rastao. Debelih, nespretnih nogu i repa, trčao je za Petrom kudgod bi ovaj išao. Ni za trenutak nije hteo da ga napusti i istinski bi se rastužio kad su se rastajali pre spavanja.
Kako je odrastao među psima, navikli su se na njega i nijedan ga nije napadao. On sam nije pokazivao nikakve volje da se druži sa njima i prolazio je kao da ih i nema.
Voleo je da se mazi i igra. Mogao je satima da stoji dok ga Petar gladi po krznu. Samo bi mu katkad zahvalno liznuo ruku.
Njegova vučja ćud nije se uopšte pokazivala. Bio je pitomiji od mnogih pasa i niko nije imao stvarnog razloga da ga se boji. Ali svi su znali da je to vuk i pribojavali su se svega onoga što su o vukovima ranije čuli. Kad bi Petar sa njim nekuda išao, prolaznici su zastajali i u njihovoj nesigurnosti Petar je video i delić poštovanja prema sebi. Ne šeta se, valjda, u selu svaki dečak sa vukom.
Bio je gord na to i ne tražeći drugove provodio je svoje vreme usamljen. Iako su mu zavideli, ta zavist nije mogla da ima nikakvih posledica. On je to dobro znao i nije nikada žurio da svrsta dečake među svoje prijatelje ili neprijatelje po onome što o njemu govore.
Smatrao se sigurnim i nije se bojao neprijatelja. Smatrao se jakim i prijatelji mu nisu bili potrebni.
Dečaci su se polako navikavali na Petra i njegovog pratioca i bili skloni da zaborave da je taj pratilac pravi vuk. Poneki od njih bi i prišao s namerom da ga pogladi i da se s njim sprijatelji. Vuk je pokazivao da nema ništa protiv, ali Petar to nije trpeo.
— Ostavi ga — zapovedao je on. — Ako te ujede ko će biti kriv?
Dečaci bi se odmah povlačili nesigurni u vučju ćud i nisu se usuđivali da to ponove.
Petrov ugled porastao je u kući. Ne zbog vuka, jer svi su bili navikli na njega koliko i Petar. Kako je izbegavao igre i razonode sa dečacima postao je korisniji član zajednice i to se cenilo. I on je mogao ponešto da zahteva, i da se to izvrši. Jednom reči računali su sa njim kao sa odraslim čovekom.
Ovo jagnje ću da uzmem sebi! — rekao je on jednom i od toga dana odvojio je iz tora jedno sasvim crno jagnje. Hranio ga je dobro, učio ga je da ide za njim i na iznenađenje svojih poznanika pojavio se u šetnji sa vukom i jagnjetom.
— E, ovaj se sprema za nekog teškog političara — rekao je povodom toga ded, gord na unuka.
Svetložuti, skoro beli vuk i crno jagnje sa zvoncetom trčali su za njim kudgod bi pošao. Zajedno su se igrali, a i spavali.
— Vidi ga kako se ponosi — ogovarali su ga dečaci.
A Petar se možda i nije ponosio. Kao svaki čovek koji je zaposlen i nema vremena da ga trati na besposlice i Petar je sa dečacima uspostavio poslovan odnos. Nije se pred njima hvalio, nije nikome pretio, nije se žalio. Da je to radio, svakako bi im bio bliži i prisniji.
— Što si se toliko ukočio — oslovi ga jednom Nikola. — Ako imaš vuka, nisi bog.
Petar je hteo da prođe i da mu ne odgovori. Znao je da je Nikola bezobrazan, da voli da se naruga i da gnjavi slabije od eebe. Nije ni mislio da ga on ispravlja. Bio je siguran da Nikola mora i bez njega naići na nekoga ko se neće snebivati da ga propisno pouči kako se pristojno razgovara među pristojnim dečacima.
— Zar si zaboravio da govoriš — dobaci mu opet Nikola.
— Pusti me da idem s mirom — reče mu kratko Petar i htede da prođe.
— Ako ti imaš vuka, moj stric ima pušku — reče Nikola smejući se zagonetno.
— Da se ne spremaju da mi ubiju vuka — pomisli Petar, jer Nikolin stric bio je lovac i šumar, a po karakteru sličan Nikoli.
— Ne boj se, neće ga on ubiti — reče Nikola kao da mu je pročitao misao. — Ubićeš ga ti sam ili tvoj brat.
Ded, koji je posle Petra najviše uživao što je vuk tako pripitomljen, vodio je strogi nadzor nad njegovom ishranom. Kuvano brašno i stari hleb bili su jedina vukova hrana i on je bio njom zadovoljan kao da mu ni preci nisu znali nizašta drugo. To je već toliko bilo obično i poznato i ukućanima i samom vuku da nisu o tome više ni razmišljali.
Petar je putem mislio šta nagoni ljude da učine nešto od čega nemaju koristi ili nešto od čega ispada šteta. Šta nagoni ljude da zavide, da su zlobni i lakomisleni? Bio je uveren da se na to pitanje može naći odgovor i da se lako može upoznati ta sila i njeni uzroci. Nikola je, besumnje, bio za sve to sposoban. On bi bez toga bio čak i nesrećan. Pomrsiti nekome račune, omesti nekoga ili mu podvaliti — to je bilo Nikolino uživanje.
Nije bio sposoban da izmisli sam šta da uradi ili kako da uradi nešto što mu povere, ali je pokazivao naročitu bistrinu i darovitost da se doseti nečega što drugi nije predvideo da će mu smetati.
— Ubićeš ga ti sam ili tvoj brat — doviknuo je Nikola još jednom za Petrom kao da je ta zluradost njegovo pravo i dužnost.
Vuk se okrenuo na ove reči i pogledao Nikolu nevino i prijateljski i zatim — idući uporedo sa jagnjetom, nastavio da sledi Petra, ne pamteći sem novog Nikolinog mirisa ništa drugo od ovog događaja.
— Šta li mu je samo kriv moj vuk — pomisli Petar gledajući svetložuto krzno. Posle ovoga susreta u njega se uvukao neki nemir, ali razmišljajući uverio se da mu ništa ne mogu.
— Pripaziću malo bolje na njega — zaključio je i počeo to da zaboravlja.
Uveče, kada je Petar već zaspao, Nikola je počeo da se prikrada njegovom dvorištu. Tiho se približavao kućici gde je vuk spavao.
Vuk ga je čuo. Podigao je glavu, okrenuo se u tom pravcu i mašući repom počeo da posmatra.
— Hodi ovamo, hodi ovamo, — zvao ga je Nikola dajući mu rukom znak.
Vuk ga je gledao ravnodušno. Nije se ni pomerio s mesta, ali da je znao da misli, svakako mu misli o Nikoli ne bi bile loše. Nikola mu je dobacio komad hleba.
Njuškajući hleb više nego obično, vuk je oprezno zagrizao. Novi miris koji nije dosada poznavao, omamio ga je i on je odjednom progutao celo parče.
Hleb je bio natopljen krvlju.
Ujutru se Petrova majka uzalud trudila tačno prebroji piliće. Nekoliko ih je
nedostajalo, i kad broji s leva i kad broji s desna. Podozrivo je pogledala vuka, ali nije poverovala da je on u to umešan.
— Slab je čuvar — rekla je samo. — Kraj njega mogu i da kradu. Ko bi to rekao?
Petar je primetio da vuk vije toga dana onako hitro poslušan kao ranije. Učinilo mu se da je i malo plašljiv i da zastane kao krivac kad on hoće da ga pogladi.
Svi su nagađali šta mu je, ali ded je bio jedini koji se odmah dosetao da je on ipak vuk i da to ne treba zaboraviti. Nije verovao da je pojeo piliće, ali pretpostavljao je da se kod njega javlja sada prvi put ona prava vučja ćud i da će se ubuduće sve češće javljati.
— Vezaćemo ga sutra i dobro paziti. Trebaće i pušku pripremiti za svaki slučaj.
Razgovor je počeo da liči ia neki mali ratni savet i Petar je sve to slušao sa zebnjom, osećajući kako se završava nešto što je bilo sav njegov sadržaj, sav njegov ponos i slava. Osetio je prazninu i još ove večeri vuk mu je postao tuđ. Onaj isti vuk bez koga nije mogao da zamisli ni jedan dan. On ga je već video kao neprijatelja na nišanu svoga brata, slušao je već i pucanj koji će ga oboriti.
Zaspao je sa tugom kakvu još nije doživeo.
beli-vuk-2Probudilo ga je zavijanje kakvo nikada dotad nije čuo. Zajedno sa svojima istrčao je iz kuće.
Na mesečini u voćnjaku jasno se video bledožuti vuk. Okrenut prema kući u kojoj je tri godine uživao gostoprimstvo zavijao je u znak zahvalnosti i oproštaja. Zatim, ne osvrćući se na pucanj Petrovog brata, polako se vratio u šumu.
Jagnjeta takođe više nije bilo. Na mestu gde je ležalo ostalo je malo krvi i crne vune.

Voja Carić