Balada o đačkoj kapi

balada-1Bilo je to poodavno. Došla jesen. Osvanuo je dan početka nove školske godine.

Izjutra me rano probudila mati. Odmah sam je, onako sanjiv, upitao:

– A đačka kapa, majko?

– Dobićeš je! – reče ona neuverljivo.

Osetih opet drhti glasom. Kao juče. Kao uvek.

Mnogo je nesrećna moja mati. A ja! O sebi i da ne govorim!

Obukoh se i siđoh u kuhinju.

Pio sam čaj i čekao. Mati je otišla u susedstvo. Ja znam šta se događa. Ide oca da potraži, da pozajmi đačku kapu. Pa i to, što mora da je pozajmi, bejaše neveselo. Ona se ponižava. A ja? Eto, polazim u prvi razred gimnazije. Kako polazim? Možda ću morati da ostanem kod kuće. Možda više nikada neću otići u školu. Đačka kapa je gimnazijska uniforma. A ja je nemam. I možda je nikada neću imati.

I sinoć i preksinoć, svih ovih poslednjih dana mati je išla, molila, tražila. Vraćala se praznih ruku. I uvek je na moje pitanje: “A đačka kapa, majko” neodlučno odgovarala: “Dobićeš je, ali budi strpljiv, dobićeš je sigurno, molim te, ne brini…”

I tako, kad izgovori: ne brini! osetim koliko je velika i duboka njena tuga, a briga – crna, nevesela.

I ja sam bio strpljiv. Čekao sam. Ćutao. Trudio sam se da ne mislim na đačku kapu. Sanjao sam je. Izmenjenu. Ogromnu. Sa moje glave se vine, i sedne na teme nekog starog ljutitog profesora. A on me povitla ulicama. On mi preti:

– Kakav je to način! – viče on. Jedno derle, obično, tera sa starim profesorom šalu!

balada-2I sada, kada o tome mislim, posle toliko godina, ne bih tačno mogao reći kao je bio nemirniji, mati moja ili ja. Njoj je bilo teško. A ja sam verovao da sam najnesrećniji na svetu.

Činilo mi se da nikada više neću biti veseo. A moji drugovi su veseli. Prolaze. Ja čujem njihove korake i glasove. Oni imaju nove kape, nova odela, nove cipele. A ja nosim tuđe pantalone, tuđu košulju i cipele. I nemam đačku kapu. I ne mogu da ne tugujem.

Bilo je to tužno, mnogo tužno jutro.

– Milošu! – zovu me dečaci sa ulice.

– Milošu! – glasovi su nestrljivi.

Izgledam, nema majke. Osluškujem zvono će da zazvoni.

Ulica je puna đaka, puna kapa. Nailazi prodavac đevreka. Prođe i profesor, naš sused, a đačke kape poletoše s glava. Ima nečeg lepog u tom pozdravu. I nečeg odraslog. I velikog.

Sedim u kuhinji, gledam kroz prozor. A majke nema, pa nema.

Odmaknem se od prozora. Prošetam niskom odajom. Na klinu stari očev kačket. Izmašćen. Sa somotskim suncobranom.

Ne može taj stari očev kačket da se pretvori u đačku kapu. Ne može somotski suncobran da zameni crni, lakirani karton.

Đačka kapa ima zlatni gajtan, srebrne širite i zlatne oznake za razred i odeljenje.

Tako mala stvar, tako bezazlena kapa, a tako velika bol u mom srcu.

balada-3Odjeknulo je veliko školsko zvono i ja sam poleteo ka prozoru. Prislonim lice, mati trči ulicom. Izletim napolje, pohitam majci u susret. U njenoj ruci – prava đačka kapa.

Uzimam je. I, u trku, stavljam na glavu.

Ali, šta se dešava! Kapa me preklopila preko ušiju, preko očiju i nosa.

Stanem:

– Majko, kakva je to kapa?

– Đačka kapa, sine!

– O, kako je ogromna!

– Stavićemo hartiju! – reče mati. Ne brini!

I opet ono tužno ne brini, zabrine me do srca.

Vraćamo se, trčeći. A zvono, zvoni li zvoni.

– Čija je kapa? – pitam majku.

– Kapa je Momčilova.

– Majko, on ide u četvrti razred! A ja sam prvak!

– Nesreća! – priznaje mati. Ali čekaj!

Našli smo stare novine. Savijamo listove. I kapa je rasla, napunjena, kao ptica.

– Ne vredi! uzdahne mati.

A potom se seti:

– Nakrivi je sine. Lepo će ti stajati.

Nakrivim kapu, potegnem na jedno uvo.

– Sad si kicoš, – šapne mati, a oči joj pune suza.

Htela bi da se nasmeši. Ali ne može.

– Kicoš! Moj kicoš!

Gledam se u ogledalu. O, kako je čudno izmenjena moja glava.

Mati bi htela da me uteši:

– Znaš, najvažnije je da kapa čvrsto stoji!

– Tako je, majko, kapa čvrsto stoji.

Zvono zvoni i ja potrčim u školu. Ali, kada trčim kapa me opet poklopi. Sklizne na čelo. I pokrije oba uveta. Strašno!

I ja je skidam. Nosim je u ruci. I trčim. Trčim. Nikog nema na ulici. Ni jednog đaka. Svi su već u školskom dvorištu.

Zadihan, stignem pred školu. Namestim kapu. Potegnem je na jedno uvo. Ispravim, pa na drugo uvo. Nikako da je namestim.

Odjednom – smeh.

– Gle, klinca! Gle kako nosi kapu! Ej, ti, klinac, šta si to napravio od svoje glave?

– Sad će njemu Krapčo pokazati kako se nosi kapa! – nasmeja se neki stariji đak.

Nisam znao ko je to Krapčo. Ali, osetih, bliži se nesreća.

Prilazio mi je krupan, razbarušen čovek. Ispružio ruku, savio prst i povika:

– Dođi, dođi!

balada-4Položio je svoje velike dlanove na moju glavu i pritisnuo iz sve snage.

Kapa me poklopila preko očiju i nosa.

– O! – uzviknu čovek tronuto, kao da je shvatio šta se dešavalo svih ovih poslednjih dana.

– Sirotan! – reče glasom saučešća. Nakrivi je, brate, koliko hoćeš! I oprosti!

 

Branko V. Radičević

Ilustrovao: Predrag Koraksić – Corax