Baš-Čelik

Beše jedan car i imađaše tri sina i tri kćeri. Kad ga starost obuze, dođe vreme da umre. Na samrti dozva sinove i kćeri, pa sinovima preporuči da sestre udaju za onoga ko prvi dođe i zaprosi ih.
— Podajte, — reče, — tako ne bili prokleti. Potom car umre.

1abc_final

Posle njegove smrti prođe neko vreme, dok jedne noći stane lupa na vratima: zadrma se ceo dvor, neka huka, vriska, pevanje, sevanje, kao da sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stadoše od straha drhtati. Najedanput neko progovori:
— Otvorite, carevići, vrata!

Na to veli najstariji sin carev:
— Ne otvarajte!

Srednji reče:
— Ne otvarajte nipošto!

Ali najmlađi reče:
— Ja ću da otvorim vrata, — pa skoči i otvori.
Kad vrata otvori, nešto uđe u dvor, ali oni nisu mogli videti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara:
— Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to ovoga časa da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim. Zato odgovorite: da li je dajete ili ne dajete? Hoću da znam!

Veli najstariji brat:
— Ja ne dam! Kako ću je dati, kad ne znam ko si i otkuda si? Noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam gde bih išao sestri u pohode.

Srednji veli:
— Ja ne dam sestru noćas da se vodi.
Ali najmlađi veli:
— Ja dajem, ako vi ne dajete! Zar ne znate šta je otac kazao? — pa sestru uhvati za ruku i, dajući je, reče: — neka ti je srećna i čestita!
Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha. Seva, grmi, tutnji, puca, sav se dvor ljulja, no to prođe, i sutra osvane dan. Oni odmah stanu gledati da li ima kakvog traga od one sile, ali se ništa ne može znati.
Druge noći u isto vreme počne opet onakva sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko na vratima progovori:
— Otvorite, carevići, vrata!
Oni se prepadnu i otvore, a neke sile počnu govoriti:
— Dajte srednju sestru, mi smo došli da je prosimo! Najstariji i srednji brat ne dadoše, ali najmlađi reče:
— Zar ste zaboravili šta je otac rekao?
I ona sila s devojkom ode.
Treće noći u isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i opet se glas začu:
— Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru! Stariji i srednji brat poviču:
— Ne damo je! Moramo bar za ovu najmlađu znati za koga je dajemo, da je možemo pohoditi kao sestru svoju. Ali brat najmlađi dohvati devojku za ruku, pa reče:
— Vodi je, pa neka ti je srećna i vesela!
A ona sila istog časa ode s velikom hukom.
Pošto prođe dosta vremena, zabrinuta braća se dogovore da idu sestre potražiti. Tako dugo putovaše i zađoše ujednu planinu, ali nisu znali ni gde su ni u kojoj zemlji. Kad se mrak uhvati, oni se dosete da im voda treba tamo gde budu zakonačili, pa krenu dalje. Dođu do jezera i tu sednu da večeraju. Onda reče najmlađi brat:

2_final

— Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati. Prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu. On potegnu sablju i stane do same vatre, ali eto se pomoli aždaja sa tri glave, pa na braću jurne da ih proždere. No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego sam pođe na aždaju. Udari je triput i sve tri joj glave odseče, pa trupinu baci u jezero.

Dok je on to činio, vatra se sasvim ugasila. Onda on, nemajući čime vatru zapaliti, pođe u pustinju ne bi li nešto video, ali nigde ništa. Najposle se popne na visoko drvo, pa opazi vatru da se sjaji. Učini mu se to blizu, pa pođe da vatru donese i braći naloži. Tako je dugo išao, kad najednom dođe u pećinu. U njoj gori velika vatra i oko nje devet divova; natakli dva čoveka i peku ih uz vatru. Na vatri stoji veliki kazan pun isečenih ljudi. Kad to carev sin vide, jako se uplaši; vratio bi se, ali ne može, nema kud. Onda poviče:
— Dobro veče, družino, ja vas tražim odavno! Oni ga dobro dočekaju i kažu mu:
— Ako misliš naš drug da budeš, hoćeš li ljude jesti i s nama u lov ići? Odgovori carević:
— Hoću, što god vi radite, to ću i ja.
— E, kad je tako, onda sedi!
Pa svi posedaju oko vatre, skinu kazan, povade meso i počnu jesti. S njima i carević jede, ali im oči zavarava, pa baca meso preko sebe.
— Hajde, — vele divovi, — da idemo u lov, jer i sutra treba jesti. Ovde ima jedan carski grad. Odatle se mi hranimo već nekoliko godina.
Kad dođoše blizu grada izvadiše dve jele s granama iz zemlje pa ih ponesoše sa sobom. A kad priđoše gradu, jednu jelu prisloniše uz bedem i povikaše careviću:
— Hajde, penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci u grad, a vrh joj zadrži, da se skinemo niz nju dole u grad. — On se pope pa reče:
— Ja ne znam šta ću, nisam ovo uvežbavao, ne umem je prebaciti. No neka dođe koji od vas da mi pokaže. Jedan se od divova ispenje, uhvati za vrh jelu i prebaci u grad, a vrh joj zadrži kod sebe. Kad se on tako namesti, carev sin izvuče sablju pa ga dohvati po vratu te mu odseče glavu. Div padne unutra u grad.
Onda carević reče:
— E, sad hajde po jedan redom da vas ja ovamo spustim.
Oni, ne znajući šta je sa onim gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević sve njih po vratu, dok devetoricu ne poseče. Tada se spusti niz jelu i polako siđe u grad. Onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živog da čuje, sve pusto! Pomisli: »Baš su to sve divovi iskorenili!« Pa onda, dugo po gradu tumarajući, nađe visoku kulu i vide gde u jednoj sobi sveća gori. On otvori vrata, pope se uz kulu i uđe u sobu.

3_final

Kad tamo, ima šta da vidi: soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikog sem jedne devojke, a ta devojka leži na krevetu i spava. Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati devojku, kako je lepa. U isto vreme opazi da ide velika zmija niz zid; tako se pružila da joj je glava više glave devojčine bila spremna devojku među oči da ujede. Carević pritrči, izvadi mali nož, pribode zmiju u glavu uza zid i pomisli: »Dabogda se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke.« Onda pohita da se natrag vrati. Kad dođe u divovsku pećinu, uze vatru pa potrči k braći. Zateče ih još da spavaju.

On vatru naloži, a sunce ograne i svane, pa on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istoga dana povede put braću onome gradu. Tamo je živeo car koji je svakoga jutra izlazio u grad i tužno suze prolivao što mu narod u gradu od divova strada. On se bojao da će i ćerku njegovu jednom pojesti. Porani car toga jutra, pa stane gledati po gradu, a grad opusteo, već je malo naroda ostalo, jer su sve divovi pojeli. Kad najedanput vidi on neke jele onako čitave iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene. Kad dođe bliže, imao je šta da vidi: devet divova, baš onih krvnika gradskih, a svima glave posečene. Car se veoma obraduje, a svet se okupi i stane se moliti za zdravlje onoga ko ih je posekao. U isto vreme dođoše i sluge da jave caru kako je htela zmija da njegovu kćer ujede. Kad to car čuje, pohita u onu sobu svojoj kćeri, kad tamo a zmija pribodena uza zid.
Onda car izda naredbu da onaj koji je divove pobio i zmiju pribo, dođe da ga gospodar obdari i da mu kćer za ženu da.
Posle nekog vremena naiđoše carski ljudi u nekakvoj mehani na sva tri careva sina pa ih kao strance povedoše. Kad oni iziđoše pred cara, zapita on najmlađeg carevića:
— Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isekao i kćer moju od smrti sačuvao?
— Jesam, čestiti care, — odgovori najmlađi carević.
Onda mu car dade svoju kćer za ženu. Starija braća rekoše caru kako su pošli da sestre svoje traže. Kad car sve to čuje, zadrži samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici da dve mazge novca, i tako se oba starija brata vrate svome domu i u svoje carstvo.

Najmlađi je neprestano razmišljao o sestrama.
Hteo je ići da ih traži, ali muje bilo žao ostaviti svoju ženu, i tako stalno tugovaše. Jednom car pođe u lov, a njemu reče:
— Ostani ti u dvoru i evo ti devet ključeva, čuvaj ih. Možeš, — veli — da otvoriš tri-četiri odaje, tamo ćeš videti i srebra i zlata, oružja i mnogih drugih dragocenosti, pa možeš otvoriti i svih osam odaja, ali devetu da se nisi usudio nipošto otvoriti, jer ako to učiniš zlo ćeš proći.
Onda car ode, a zet odmah otvori jednu, pa drugu sobu, i tako redom svih osam soba, i vide u njima svakakve dragocenosti. Naposletku, kad dođe i na vrata devete sobe pomisli: »Ja sam mnogo čuda doživeo, a sada da ne smem otvoriti ovu sobu!« — pa je otvori.

4_final

Kad uđe unutra, ima šta da vidi: u sobi jedan čovek do kolena u gvožđe okovan i ruke do lakata obe okovane: na četiri strane stoje četiri direka, za svaki zakačen po jedan lanac, a krajevi im tako sastavljeni da su čoveku oko vrata obvijeni. Tako je tvrdo okovan bio da se nije mogao ni pomeriti. Pred njim zlatna česma iz koje se voda sliva u zlatno korito, a blizu njega pehar ukrašen dragim kamenjem. Čovek bi hteo vode da pije, ali ne može da dohvati. Kad carević sve to vide, on se mnogo začudi. Čovek progovori:
— Učini mi dobro delo, daj mi jedan pehar vode da popijem, i znaj zacelo da ćeš od mene za to dobiti na dar još jedan život.
Carević pomisli: »Šta ima bolje nego da dobijem dva života?« — pa uze pehar, i dade mu vode da pije. Onda ga carev sin upita: — Kako se zoveš?
Ovaj odgovori:
— Ja se zovem Baš-Čelik.
Carević pođe ka vratima, a ovaj ga stane moliti:
— Daj mi i drugi pehar vode, pa ću ti pokloniti i drugi život.
Carević pomisli: »Sad dva života da mi pokloni, a treći imam, to je veliko čudo!« — pa uze pehar te mu dade, a ovaj popije. Carević onda poče vrata zatvarati, a Baš-Čelik reče:
— O, junače, kad si već dva dobra učinio i dva života dobio, učini još jedno. Uzmi ovaj pehar, natoči ga pa mi sipaj na glavu, ja ću ti za to dati i treći život. Kad carević to čuje, vrati se natrag, uzme pehar pa natoči vode i saspe mu na glavu. Istog časa prsnuše alke oko
vrata, i sve gvožđe koje je Baš-Čelika držalo. A Baš-Čelik skoči kao munja, raširi krila, poleti u dvor i u tren oka dograbi carevu kćer, ženu svoga izbavitelja, i iščeznu.

5_finalPrenerazi se carev sin, a kad stari car dođe iz lova, kaže mu zet sve po redu. Car se u veliku brigu baci, pa mu reče:
— Jesam li ti kazao da ne otvaraš devetu sobu? Carević odgovori:
— Nemoj se srditi na mene, ja idem da Baš-Čelika tražim i povratim svoju ženu. Car ga stane odvraćati:
— Nemoj, — veli — nipošto da ideš! Ti ne znaš ko je Baš-Čelik, meni je mnogo vojske i novaca propalo dok sam ga uhvatio.

Ali carev sin nije hteo nikako da sluša, nego uzjaše konja pa pođe u svet da traži Baš-Čelika.
Putujući tako dođe ujednu varoš. Kad uđe, gleda tamo-amo, dok najednom poviče jedna devojka s čardaka:
— Ej, careviću, odjaš’ konja pa hodi u avliju! Kad carević dođe u avliju i onde ga sretne devojka, a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lica se ljube. Carević zapita sestru ko je čovek za koga se udala. Ona mu odgovori:
— Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čovek zmaj. Nego brate, da te dobro sakrijem, jer on veli da bi svoje šurake isekao kad bi ih samo video. Ja ću njega najpre iskušati: ako ti ništa neće učiniti, kazaću mu za tebe.
Tako i učini. Kad veče dođe, eto ti zmajskog cara! Kako dolete, sav se dvor zasvetle i zablista. Čim uđe, odmah pozva svoju ženu:
— Ženo, — veli — ovde čovečja kost miriše. Ko je došao? Kazuj odmah! Ona mu reče:
— Bogati, da mi pravo kažeš: bi li štogod mojoj braći učinio da sad koji od njih dođe?
A zmajski car odgovori: — Onog najstarijeg i srednjeg bih ubio, a najmlađem ne bih ništa.
Onda ona dovede brate pred cara, a ovaj će.
— Dobro došao, šurače!
— Bolje tebe našao, zete!
Pa mu priča od kraja do konca. Onda mu car zmajski reče:
— Ta kuda ideš, bogati! Prekjuče Baš-Čelik prođe i pronese tvoju ženu, ja ga dočekah sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogadoh ništa učiniti. Prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući. No carević nije hteo nikako da ga sluša, nego sutradan naumi da pođe. Kad car to vide, izvadi jedno pero pa mu ga dade u ruke, i ovako reče:
— Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nevolja i Baš-Čelika nađeš, a ti zapali pero. Ja ću odmah da doletim sa svom svojom silom tebi u pomoć.

Carević uzme pero i pođe. Putujući opet po svetu dođe u drugu veliku varoš i tu nađe srednju sestru. Ona se beše udala za cara sokolovskog.
Kad car sokolovski dolete kući, sva kula se zaljulja od velike sile. Žena mu onda kaže ko je stigao, a on se sa šurakom izljubi pa sednu večerati. Posle večere carević kaže zetu kud je pošao, a ovaj ga stane savetovati:
— Nemoj, — veli — dalje da ideš. Onog istog dana kad je Baš-Čelik tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, ali mu ništa nismo mogli učiniti, a ti da mu jedan nešto učiniš! Ali carev sin veli:
— Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš-Čelika da tražim. — A u sebi misli: »Zašto ne bih, kad imam još tri života!« Kad sokolovski car vide da ga nikako odvratiti ne može, izvadi perce, pa mu dade govoreći:
— Na ti, — veli — ovo moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali. Ja ću ti odmah doći sa mojom silom u pomoć.

Carević uze perce, pa pođe tražiti Baš-Čelika. Putujući dugo po svetu, dođe u treću varoš, gde je živela njegova sestra najmlađa — žena cara orlujskoga. Kad car uveče dođe kući, žena mu reče za najmlađega brata. Car zapovedi da ga preda nj dovedu, a carević mu ispriča kud je pošao. Na to ga car orlujski stane odvraćati.
— Prođi se, šurače, tog đavoljeg vraga, — reče, — nego ostani kod mene i bićeš zadovoljan. Uzalud. Onda izvadi jedno perce:
— Na, — veli — šuro, kad ti bude nevolja, ti ukreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda s mojim orlovima u pomoć doći.

Carević uzme perce i pođe tražiti Baš-Čelika. Putujući po svetu od grada do grada najposle nađe svoju ženu u jednoj pećini. Žena, kako ga vide, začudi se pa reče:
— Zaboga, čoveče, otkud ti ovde?
A on joj sve po istini kaže, i veli: — Hajde, ženo, da bežimo!
No ona mu na to odgovori:
— Kuda ćeš, kad će nas Baš-Čelik stići odmah, pa će tebe pogubiti, a mene vratiti?
Carević, znajući da ima još tri života da živi, nagovori ženu da beže, pa tako i učine. No kad oni počnu bežati, Baš-Čelik se tu stvori i poviče:
— E, careviću, zar mi ukrade ženu! — pa mu ženu otme i kaže: — Ja ti sad život praštam, jer sam ti tako obećao pa idi, ali više za ženu nemoj da se vraćašjer ćeš poginuti.
Pošto to reče, Baš-Čelik odvede ženu sobom, a carević opet ostade sam, ne znajući šta će. Najposle reši da ponovo ide po ženu, pa uluči priliku i povede je, ali Baš-Čelik odmah to dozna, stigne carevića i poviče:
— Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više za ženu ne vraćaš, jer ću te na mestu pogubiti. Pošto to reče, uzme ženu pa je odvede, a carević opet ostane sam misleći kako bi ženu svoju izbavio. Najposle pomisli: »A što bih se Baš-Čelika bojao, kad još imam dva života, jedan što mije on poklonio a drugi moj?« — pa odluči i sutra da se ženi vrati.
—Hajde,—veli—da bežimo!
Ona ga odvraćaše od toga, jer će ih Baš-Čelik stići, no čovek njen primora je, pa počnu bežati, ali ih Baš-Čelik opet brzo stigne i poviče:
— Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri života ? Evo sada ti treći poklanjam i više života od mene nemaš. Nego, idi kući, nemoj život svoj da izgubiš! Videći da protiv ove sile ne može ništa, carević pođe kući, ali je neprestano mislio kako bi ženu svoju Baš-Čeliku oteo. Najedanput pade mu na um šta su mu zetovi kazali, kada su mu perca dali. Odmah se carević digne i vrati onoj pećini, pa kad izdaleka vide da Baš-Čelik nekud ode, javi se ženi. Ona se začudi i prepadne, pa mu reče:
— Pa zar tije omrznulo živeti kad si se vratio po mene? No on joj kaže za zetove kako su mu dali svaki po jedno perce, pa kako će mu doći u pomoć, ako bude nevolje. I tako oni opet počnu bežati, ali Baš-Čelik to odmah dozna, pa izdaleka poviče:
— Stani, careviću, nisi utekao!

6_final A carević kad vide Baš-Čelika, povadi ona tri pera i kresivo, pa stade kresati i sva tri pera zapali. Ali dok je palio, Baš-Čelik stigne i potegne sablju da ga poseče. U isti čas eto ti čuda! Dolete car zmajski sa zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski sa orlovima, pa se s Baš-Čelikom strašno pobiše i mnogo se krvi proli, ali Baš-Čelik opet ugrabi ženu i uteče. Onda tri cara stanu svog šuraka savetovati:
— Idi sad kući kad si se smrti izbavio. Carević njima veli da će još jedanput sreću iskušati i ženu ma na koji način ukrasti. Carevi, zetovi njegovi, vele mu:
— Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga.
Ali carević neće za to da čuje. Onda mu zetovi kažu:
— E, kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, negojoj kaži da pita Baš-Čelika gde muje junaštvo, pa dođi da nam kažeš i mi ćemo ti pomoći.

Carević ode krišom ženi, nauči je kako da kuša Baš-Čelika gde mu je junaštvo, pa se vrati natrag. Kad Baš-Čelik kući dođe, žena ga okupi pitati:
— Bogati, gde je to tvoje junaštvo?
Baš-Čelik joj ne htede odmah reći, ali najposle stane kazivati:
— Daleko odavde ima visoka planina, u toj planini lisica, u lisici srce, u srcu jedna ptica, u onoj je ptici moje junaštvo, ali se ona lisica ne da lako uhvatiti jer se može u razne oblike pretvarati.

7_finalSutradan, kad Baš-Čelik ode, carević dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević ispriča sve zetovima, a oni jedva to dočekaju, pa se odmah dignu i sa carevićem odu. Kad dođu u onu planinu, puste orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jezero usred planine i pretvori se u utvu šestokrilu. Ali sokolovi odmah za njom i odande je isteraju. Onda ona poleti u oblake i počne bežati, a zmajevi za njom! Ona se brzo pretvori u lisicu i stane po zemlji bežati, ali je tu orlovi i ostali dočekaju, salete je i uhvate. Carevi zapovede da se lisica raspori, a ptica izvadi i u vatru baci. Kako ptica izgore, Baš-Čelik pogibe.

8_finalCarević onda uze svoju ženu, pa ode s njom kući.