Aždaja i carev sin

ala_1Bio jednom neki car pa imao tri sina. Najstariji sin ode u lov ali kako izađe iz grada skoči zec iz grma, te ovamo te onamo, dok ne uteče u jednu vodenicu. Carev sin za njim, ali to ne beše zec nego aždaja koja dočeka i proždera carevog sina.

Prođe nekoliko dana, a carev sin ne dolazi kući. Stanu se čuditi što ga nema. Onda srednji sin pođe u lov, ali ga sustiže ista sudbina.

Kad posle nekoliko dana ni on ne dođe kući, zabrine se sav dvor, a najmlađi pođe u lov ne bi li braću našao. Kako izađe iz grada, skoči zec iz grma. Carev sin za njim, dok uteče zec u onu vodenicu. A carev sin ne htede za njim nego pođe da traži drugu divljač govoreći: ”Kad se vratim, naći ću ja tebe”.

Hodao je dugo po planini. Ne nađe ništa pa se vrati do one vodenice. Kad tamo, u njoj sedi jedna baba.

– Pomozi bog, bako! – pozdravi mladić.

– Bog ti pomogao, sinko!

– A gde je moj zec, bako?

A ona dogovori:

– Moj sinko, nije ono zec nego aždaja. Toliki svet pomori.

Mladić se doseti da je aždaja i njegovu braću ubila, pa reče:

– Znaš šta bako! Ja znam da bi se i ti rado oslobodila te napasti. Zato slušaj dobro šta ću ti kazati. Kada dođe aždaja upitaj je gde je njena snaga, pa sve ljubi ono mesto koje ti pokaže. Tako je iskušaj pa ćeš meni kazati kada dođem.

Baba pristane, a carev sin se vrati u dvor. Kad aždaja dođe, stane je baka pitati:

– Ta gde si do sada? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš?

A aždaja joj odgovori:

– E, moja bako, daleko ja idem.

Onda se baba stane umiljavati:

– A zašto tako daleko ideš? Kaži mi bar gde je tvoja snaga? Kad bih ja znala gde je tvoja snaga, ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila.

Aždaja se nasmeja:

– Moja snaga je u onom ognjištu.

Na to baba stane grliti i ljubiti ognjište, a aždaja pršte u smeh:

– Prođi se luda ženo! Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.

Baba poče ono drvo ljubiti, dok aždaja ne reče:

– Moja je snaga daleko, ne možeš tamo otići. U drugom carstvu, kraj careva grada, ima jedno jezero. U jezeru je aždaja, u aždaji vepar, a u njemu zec; u zecu je golub, a u golubu vrabac. U onome vrapcu je moja snaga.

Kad to baba začu tobože uzgahnu:

– To je daleko, to ja ne mogu ljubiti.

Kad sutradan aždaja ode a carev sin dođe, baba mu sve reče. Onda on ode kući, preruši se u pastira i pođe u drugo carstvo. Tamo se prijavi kod cara da čuva ovce.

– Hoćeš li čuvati ovce? – zapita car.

A on odgovori:

– Hoću, svetla kruno.

Onda ga car primi i pouči: – Ima ovde jedno jezero i kraj njega lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera. Ali koji god čobanin tamo ode ni jedan se ne vraća. Zato, sinko, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš.

ala_2Carev sin se zahvali i pođe za ovcama. Uze sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići i jednoga sokola što može svaku pticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako izađe, on pusti ovce k jezeru, metne sokola na kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zagazi u jezero i stane vikati:

– O, aždajo! O, aždajo! Ta izađi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi.

Aždaja se odazva:

– Sad ću, carev sine, sad!

Kad eto ti aždaje: velika je, strašna je, gadna je. Kako aždaja izađe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesoše letnji dan do podne. A kad podne prigreja, onda reče aždaja:

– Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.

A carev sin joj odgovori:

– Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame, hrta uza se, a gajde pod pazuho, pa krene ovce i pođe u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne na čudo gde on dođe živ sa jezera.

Sutradan se carev sin opravi opet i pođe sa ovcama pravo k jezeru. A car pošalje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi. Oni se popeše na visoku planinu otkuda će dobro videti. Čobanin učini sve kao i dan ranije. A kad bude pred noć, on krene ovce kući, svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskomeša i stane se čuditi gde čobanin dolazi kući svako veče, što pre ni jedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre carevog sina došla u dvor i pripovedala caru sve po redu šta su čuli i videli. Kad car vide čobanina gde se vratio kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je.

– Nego, – veli, – sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo.

Ona brizne plakati i stane moliti se ocu:

– Nigde nikog nemaš do mene jedinicu, pa i za mene ne mariš da poginem!

Tada je otac uzme hrabriti:

– Ne boj se, kćeri moja. Mi promenismo tolike čobane, pa koji god izađe na jezero ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju savladati. Zato idi sutra sa njim ne bi li nas oprostio napasti što toliki svet pomori.

Kad ujutru beli dan osvanu, dan osvanu i sunce granu, usta čobanin, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego ikada, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čobanin teši:

– Gospođo, seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem kad bude vreme: ti pritrči i mene poljubi, pa se ne boj.

I tako čobanin putem jednako veseo, svira u gajde, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače. Ali on ponekad pusti dulac pa se okrene:

– Ne plači, zlato, ne boj se ništa.

Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu, a hrte i gajde pod nju, pa zasuče gaće i rukave, zagazi u vodu i poviče:

– O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi!

Aždaja se odazva:

– Sad ću, carev sine, sad!

Malo čas, eto ti aždaje. Uhvati se popojaske, pa se ponesoše letnji dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja:

– Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.

A carev sin joj odgovori:

– Bre aždajo, ne kopaj trica: da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.

ala_3Kad on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja, kad padne na zemlju, sva se na komade razbije. A kako se ona na komade razbije skoči iz nje divlji vepar, pa nagne bežati. Carev sin vikne na čobanske pse:

ala_4– Drži! Ne daj!

Psi skoče za veprom pa ga stignu i odmah rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja. Carev sin pusti hrte:

– Drži! Ne daj!

ala_5A hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub. Carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevom sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac. On drž’ vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu:

– Sad da mi kažeš gde su moja braća.

A vrabac mu odgovori:

– Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvoga oca ima jedna vodenica i u njoj tri šibljike. Podseci one šibljike, pa udri njima po korenu. Odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikog podruma. U njemu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromašnih, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća.

Kad vrabac to sve iskaže, carev sin ga odmah za vrat te udavi.

Car glavom beše izašao i popeo se na onu planinu otkuda su konjanici i gledali čobanina, te je i on gledao sve što je bilo. Pošto čobanin tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati. On se lepo umije, uzme sokola na rame, hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car, koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te smesta u crkvu da ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Potom  carev sin kaže ko je i otkuda je, a car se onda i sav grad još više obraduju. Pošto carev sin navali da ode svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.

ala_6Kad bude kod one vodenice, carev sin zaustavi sve pratioce, pa uđe unutra te podseče tri šibljike i udari njima po korenu. Gvozdena se vrata odmah otvore. Kad tamo, a u podrumu silan svet. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Među ostalima eto ti i braće njegove. On se s njima zagrli i poljubi. Kad već sav narod iziđe, svi mu zahvale što ih je izbavio, te odu svojim kućama. A on sa braćom i mladom pođe kući i ocu. Otada je živeo i carovao do svoga veka.