Konj pomoćnik

Imao jedan kralj tri sina, pa dvojica bila pametna i razborita, a treći budala. Imao kralj i jednu livadu, s koje je svake noći nestajala po kamara sena. Vidi kralj da nema kud, pa zapovedi sinovima da čuvaju livadu. Prve noći pošao na stražu najstariji sin, ali ga oko ponoći spopade san, zadrema on, a pred zoru se probudi i vide da nema jedne kamare.

Iduće noći pošao na stražu drugi sin, ali i njega spopade san, te i on otkri izjutra da nema jedne kamare. Kad nasta treće veče, najmlađi sin zatraži da njega pošalju da čuva seno. Kralj se nećkao, mislio šta bi budala mogla učiniti kad pametni sinovi nisu sačuvali seno, ali se najposle predomisli i odluči da okuša sreću i s najmlađim sinom.

Pošao budala, ali i njega polako poče da spopada san. Negde oko ponoći oči mu se same od sebe zatvarahu, te on stade da razmišlja: ,,Bogme, ovako ne ide. Nego, da se ja podvučem pod kamaru, raširim ruke i noge tako da vire ispod nje, pa mogu da spavam do mile volje… Ako neko naiđe da krade seno, mora me zakačiti, bilo za ruku ili za nogu, a utom ću se i probuditi!“

I odista: samo što je zaspao, kad eto ti lopova — bele kobile sa dva ždrebeta. Navalili oni na seno, pa nisu ni primetili da su stali budali na prst. Budala se probudi, zgrabi kobilu za povodac i skoči na nju. Kobila pojuri kao vihor, a budala ne beri brigu: drži je čvrsto i ne pušta ni za dlaku. Najposle se kobila zamori, pa će mu reći: ,,Ti si me pobedio, sada pripadam tebi.

Mene ćeš dati najstarijem bratu, starije ždrebe — srednjem, a sebi zadrži mlađe ždrebe i ovu uzdu. Kada se budeš našao u kakvoj nevolji, samo zazveckaj uzdom i poželi nešto — odmah će ti se želja ispuniti. A ako ti kadgod padne na um da malo projašeš, samo zvecni uzdom i pozovi: ,,Ždrebe moje amo dođi! — moje mlađe ždrebe će se smesta pojaviti u divnoj opremi.“

Zahvalio budala kobili, pa bez oklevanja odjezdio kući, dao kobilu najstarijem bratu, starije ždrebe — srednjem, a sebi zadržao mlađe ždrebe i uzdu. Međutim, braća sutradan odvedoše konje na tržnicu i prodadoše ih, a budala odvede svoje ždrebe u štalu i stade da ga timari i neguje. Nedaleko od kraljevog dvorca živela jedna veštica.

Došepala ona jednog dana pred kraljicu, pa će joj reći: ,,Čuj, šta ti velim! Ako do sutra izjutra ne pogubiš onu tvoju budalu, on će ti doći glave. Zapamti moje reči! Nego, evo ti ovo zelje, naspi ga budali u hranu i biće sve u redu.“ Promislila kraljica, pa zaključila da veštica to bolje zna, i kada je zelje bilo skuvano, pozva ona budalu za sto. A budala najpre svratio u štalu da nahrani ždrebe.

Stoji ono, glavu opustilo, neće ni da pogleda hranu: — Šta ti je, malo moje ždrebence, zašto si se tako sneveselilo? — upita ga budala. — Nije to zbog mene! — odvrati mu ždrebe. — Čuj, šta ću ti reći: tvoja mati hoće da te pogubi nekakvim otrovnim zeljem. Zato, kad sedneš za sto, daj hranu onom mačoru što vam sedi u sobi.

Budala tako i učini, dade hranu mačoru, i ovaj uskoro otegnu papke. Izbaci budala mačora kroz prozor, a materi reče da je pojeo hranu. Upita ga mati da li mu se jelo svidelo, pa čeka kad će joj sin umreti, a budala joj odvrati: ,,Kako da nije!“ — pa i ne pomišlja da umre. Samo što je sutradan svanulo, eto ti veštice pred kraljicu: — Gde ćete sahraniti budalu? — upita ona.

— Baš si ti neka budala! — razljuti se kraljica. — Još nije ni umro, a ti već misliš na sahranu! Nato je veštica ponovo stade zastrašivati: — Ako ne dođeš glave budali na vreme, on će tebe ubiti. Dakle, skuvaj mu poveće parče mesa pripravljeno sa ovim zeljem, pa će sve biti u redu! Poverovala kraljica, stavila lonac na vatru, pa stala da kuva sinu otrovno jelo. Samo što obed bi gotov, pozva ona budalu za sto.

A on, po običaju, najpre pođe u štalu da obiđe ždrebe. Vide budala da je ždrebe opet tužno: — Šta ti je, malo moje ždrebence, opet nešto nije u redu? — Evo šta je: mati ti je skuvala za obed otrovno meso, nemoj ga jesti! Zato, kad sedneš za sto, stavi krajičak stolnjaka u činiju, pa ćeš i sam videti. Budala tako i učini, a stolnjak, dok bi dlanom o dlan, izgore u nekakvom modrom plamenu zajedno s mesom.

Mati ga zapita da li mu se jelo svidelo, pa čeka kad će joj sin izdahnuti, a ovaj i ne pomišlja da umre. Samo što je sutradan svanulo, eto ti veštice pred kraljicu: — No, je li sve u redu? — Jok vala — odvrati kraljica — ma šta mu ti spremila, on čio i zdrav hoda! — Cekaj onda! Znam šta je posredi: svemu je krivo ono ždrebe, njega valja najpre utamaniti. Nego, zapovedi budali da zakolje ždrebe i da izvadi njegovo srce.

Kraljica ponovo posluša vešticu, pozva budalu i zapovedi mu da bez oklevanja zakolje ždrebe i donese joj njegovo srce. Budala ne reče ni da ni ne, nego smesta otrča u štalu da se posavetuje šta mu valja činiti. A ždrebe će mu reći: — Čuj šta ću ti kazati: zamoli najlepše kralja da ti poslednji put dozvoli da malo projašeš na meni po dvorištu. Reci mu da si me timario i negovao, hranio i pazio, ali nisi još imao prilike da me pojašeš.

On ti neće odbiti, a onda me zauzdaj onom uzdom koju ti je mati moja dala, i obiđi oko dvorišta tri puta. Pošao budala ocu i izmolio dozvolu. Zauzdao ždrebe, obišao dva kruga, a svi su ga začuđeno gledali. Pošao on i treći krug, a ždrebe polete u nebo, pa kao kakav leptirak odjezdi u tuđinu s budalom na leđima. Prođe ceo jedan dan dok se ždrebe sa svojim jahačem ne spusti na zemlju u drugoj kraljevini, a onda reče budali:

— Sada skini s mene uzdu, zvecni njome i poželi krznenu bundu od jednog komada, ali s dlakom spolja. Onda stavi uzdu pod bundu, pa pođi u prestonicu, ali nikom ništa nemoj govoriti! Ako te bilo ko počne da ispituje, reci prosto: ,,Ne znam!“ Ušao budala u grad, a neobična bunda odmah pala u oči prolaznicima. Okružili ga oni sa svih strana, raspituju se ko je, odakle je, i kuda se zaputio.

— Ne znam! Ne znam! — odgovara budala na sva pitanja. — Ne znaš? E, baš si ti neki čudan čovek! Nego, zašto bismo gubili vreme s njim — treba ga odvesti kralju, pa neka se on snađe! Doveli budalu kralju, a on jednako ponavlja: ,,Ne znam! Ne znam!“ Odmahnu kralj rukom, pa otpravi budalu vrtlaru, ne bi li bar kod njega trudom svojim zaradio hleb.

A vrtlar zapovedio budali da počisti vrt. Sedeo budala u dnu vrta, zazveckao uzdom, pa će zapovediti: ,,Neka vrt bude čist!“ Dok bi dlanom o dlan, drveće polete s korenjem iz zemlje i stade leteti vazduhom; uskoro u vrtu nije bila ni travke, sama ledina. Dotrča vrtlar, hvata se za glavu, pa će reći budali: — Odmah da si otišao kralju i ispričao mu kakvu si glupost počinio! Jesi li ti lud?

Zapovedi kralj da se budali odmeri pet batina, pa ga posla vodonoši. Ovaj mu zapovedi da ponese vodu u kuću. Dođe budala na jezero, zazvecka uzdom i veli: ,,Daj mi velike čabrove, da u svaki stane po četrdeset vedara, i daj mi snage da ih donesem do kuće!“ Dok bi dlanom o dlan, na budalinim ramenima se pojaviše obramice sa velikim vedrima.

Ponese on vodu, pa je stade prolivati kroz odžak, tako da je za tili čas cela kuća bila puna vode do odžaka. Dotrča vodonoša, hvata se za glavu, pa će kazati budali: — Odmah da si otišao kralju i ispričao mu kakvu si glupost počinio! Jesi li ti lud? Zapovedi kralj da se budali odmeri deset batina, pa ga posla drvoseči. Zapovedi mu drvoseča da nacepa drva za ceo grad i da ih prevuče.

Dođe budala u šumu, zazvecka uzdom i veli: ,,Daj mi uže kojim ću moći da vežem sto hvati šume i snage da drvo dovučem u grad!“ Dok bi dlanom o dlan, uže se pojavi; veza budala drvo užetom, pa stade da ga vuče za sobom. Ljudi ga sreću pa ne mogu čudu da se načude: ide čovek, a za njime čitava šuma od drveća! Ču to kralj, pa pođe budali u susret:

— Jesi li poludeo! Dvorac ćeš mi porušiti! Ostavi uže i beži odavde, zapovedicu da ti se odmeri petnaest batina! A dogodilo se da su tog dana sve tri princeze birale sebi ženike: najstarija i srednja izabraše kraljeviće, a najmlađa nikako da se odluči za koga će se udati. Kralj, međutim, neće ni da čuje za oklevanje i premišljanje, zapoveda joj da se što pre izjasni za koga će poći.

Princeza se našla na velikoj muci, sve nešto premišlja i razmišlja, ali da se odluči ne može. — Živa muka s tobom! — razljuti se kralj. — Kad ne umeš da se odlučiš, uzmi bar onu budalu: muža moraš imati po svaku cenu, to je moja želja! — Dobro, udaću se za budalu! — pristade najmlađa princeza. ,,Nema se kud, rečeno je svetinja!“ — pomisli kralj, pa zapovedi da se njegova najmlađa kći i budala venčaju.

Prošlo neko vreme, a budala i najmlađa princeza žive u većoj slozi i Ijubavi nego dve starije kraljeve kćeri sa svojim muževima. Niko nije hteo u to da veruje, ali to beše živa istina. Ali dođe crni petak i ovoj slozi i Ijubavi: odnekud se na planini pokraj grada pojavi nekakav nečastivi pa zapovedi kralju da mu svake godine pošalje po jednu živu dušu, s tim da prvih godina to budu kraljeve kćeri.

U protivnom, rekao je nečastivi, tako će se razbesneti da će svu zemlju razoriti. Vidi kralj da nema kud — pa se pomirio s tim da najstarija kći pođe nečastivom. U gradu toga dana zavlada velika tuga. Budala se takođe snuždio, ali je on razmišljao o nečem drugom. Kad su Ijudi poveli najstariju kćer u planinu nečastivom, zazvecka on uzdom, pa pozva ždrebe.

Dok bi dlanom o dlan, dojezdi pred njega srebrni konj sa srebrnim oklopom i srebrnim mačem, pa mu kaza: — Uvuci se u moje levo uvo, a izađi iz desnog! Izađe budala sav u srebru, dohvati mač, uzjaha konja, pa prečicom pođe u susret najstarijoj princezi. Pokloni joj se, a ona mu odgovori: — Zašto me još mučiš, tako ti svega na svetu!

Princeza pomisli da je to sam nečastivi, ali utom se iz planine začu nekakva tutnjava i pravi, šestoglavi nečastivi pohita da uhvati princezu. Budala ne bi lenj nego odmah poteže mač, te mu odseče svih šest glava. Princeza, ne mogavši da prepozna spasioca, zapita ga: — Kaži mi, kako da ti zahvalim na spasenju? — Reci kralju hvala na pet batina! — odvrati budala i nestade sa svojim srebrnim konjem u gustoj šumi.

Tamo se srebrni konj zaustavi i reče budali: — Uvuci se u moje desno uvo, a izađi iz levog! Učini budala kako mu je rečeno, kad gle!— nema na njemu više srebrne opreme. Iduće godine u onoj planini se nastani drugi neki nečastivi — devetoglavi. Zatraži on da mu se pošalje srednja princeza. Kad dođe vreme da se pođe nečastivom, budala opet zazvecka uzdom i pozva ždrebe.

Dok bi dlanom o dlan, dojezdi pred njega zlatni konj, sa zlatnim oklopom i zlatnim mačem, pa će mu reći: — Uvuci se u moje levo uvo, a izađi iz desnog! Izađe budala sav u zlatu, dohvati mač, uzjaha konja pa prečicom pođe u susret srednjoj princezi. Pokloni joj se on, a princeza pomisli da je to sam nečastivi, pa će odvratiti: — Zašto me još mučiš, tako ti svega na svetu!

Ali se utom iz planine začu nekakva tutnjava i pravi nečastivi, devetoglavi, pohita da uhvati princezu. Budala ne bi lenj nego odmah poteže mač te mu odseče svih devet glava. — Ah, reci mi kako da ti zahvalim na spasenju? Upita ona, ne prepoznavši budalu. — Reci kralju hvala na deset batina! — odgovori ovaj i nestade u gustoj šumi.

Prođe još jedna godina, a na onoj planini se nastani treći nečastivi, dvanaestoglavi. Zatraži on da mu se pošalje najmlađa princeza, budalina supruga. Kad dođe vreme da se pođe nečastivom, budala opet zazvecka uzdom i pozva ždrebe. Dok bi dlanom o dlan, dojezdi pred njega dijamantski konj, sa dijarnantskim oklopom i dijamantskim mačem, pa će mu reći:

— Danas moraš biti oprezniji! Iz planine će izaći džm sa dvanaest glava, a osim njega i dvanaest kovača. Ako tim kovačima uspe da udare po nakovnju, pojaviće se još dvanaest kovača. Zato ćeš morati najpre da poubijaš kovače, a onda navali na džina. Jesi li razumeo? — Razumeo sam, kako da nisam! — odvrati budala. — Lepo, onda se uvuci u moje levo uvo, a izađi iz desnog!

Izađe budala sav u dijamantima, dohvati mač, uzjaha konja, pa prečicom pođe u susret svojoj ženi. Pokloni joj se on, a žena pomisli da je to sam nečastivi pa će odvratiti: — Zašto me još mučiš, tako ti svega na svetu! Ali se utom iz planine začu nekakva tutnjava i pravi nečastivi, dvanaestoglavi, pohita sa svojim kovačima da uhvati princezu.

Samo što su kovači pokušali da udare u nakovanj, a budala ih je već sve slistio, tako da nijednom ne pođe za rukom da dodirne nakovanj. Onda nasrnu on na džina, a ovaj ga jednim udarcem nabi u zemlju do kolena. Na to ždrebe poskoči i izvuče budalu iz zemlje. Opet nasrnu budala na džina, a ovaj ga jednim udarcem satera u zemlju do pojasa. Zdrebe ponovo izvuče budalu.

Onda nasrnu on ponovo na džina mačem, zamahnu iz sve snage i odseče mu nogu. Na to se ogromno telo džina prosto skljoka na zemlju, a budala skoči te mu, dok bi blanom o dlan, poodseca svih dvanaest glava. Ali, i s njegovom nogom nešto nije bilo u redu, krv je liptala na sve strane. Tada njegova žena izvadi maramicu, poveza ranu, pa zapita nepoznatog:

— Ah, kad bih znala kako da ti zahvalim što si me spasao! — Reci kralju hvala na onih petnaest batina, i to je sve! — odvrati budala. Rekavši to, uzjaha on hitro konja i nestade u gustoj šumi. Tamo se konj zaustavi i reče mu: — Uvuci se u moje desno uvo, a izađi iz levog! Učini budala kako mu je rečeno, kad gle —nema na njemu više dijamantske opreme. Vrati se on kući, a žena mu trči u susret:

— E, da znaš samo ko me je spasao! Nekakav konjanik sav u dijamantima, na dijamantskom ždrepcu, vezala sam mu svojom maramicom ranjenu nogu. — Bogu hvala! — reče budala i zaneme. A uveče, kad su polazili na spavanje, žena ugleda svoju maramicu na muževljevoj nozi, pa ne mogaše da poveruje svojim očima. Pogleda ona još jednom: tako je.

Spopade ona muža da joj ispripoveda istinu, a on najposle pristade i kaza joj sve po redu kako je bilo. Budalina žena ne bi lenja, nego odmah pođe kralju, diže ga iz postelje i ispriča mu šta je sve budala učinio za njegove kćeri. Od tog dana budala postade omiljen kraljev zet, a kralj mu obeća da će mu poveriti presto kada umre.