Pastirica i dimničar

pastirica-1Dve porculanske figurice, ljupka pastirica u elegantnoj haljinici sa pozlaćenim cipelicama i dimničar sa merdevinama na ramenu, našle su se jedna pored druge na stoliću u salonu. Dva porculanska bića najpre su se sprijateljila a posle i verila. Samo pastiričin deda, stari Kinez od finog porcelana, nikako nije hteo da pristane na tu veridbu.

– Tvoju ruku još sam ranije obećao onom poštovanom gospodinu što je izrezbaren na vencu ormana i neću da pogazim zadatu reč – rekao je deda Kinez.

Pastirica je kroz suze objasnila dimničaru kako stvari stoje. Njen deda imao je pokretnu glavu koja se često bez ikakvog povoda klimala. Tako se desilo da potvdno klimne njome i kad je poštovani gospodin sa ormana zatražio pastiričinu ruku.

– Deda jemči – doda pastirica kroz suze – da muž od masivnog drveta nikad ne može da se razbije pa će zato moći da me štiti celog života. Ali ja tebe volim i želela bih da me odvedeš daleko od ove sobe i poštovanog gospodina na ormanu…

pastirica-2– Čim svi zaspe, pobeći ćemo. Poslužićemo se mojim merdevinama i popećemo se na krov – reče joj dimničar u želji da je uteši.

Tako su i uradili. Ali tek što su skliznuli sa stola, gospodin sa ormana stane vikati i tako probudi sve figurice u salonu. Nastala je opšta uzbuna kao da je kraj sveta. Pri pokušaju da siđe sa stola i zaustavi begunce, posustao od bremena godina, deda od retkog kineskog porcelana pao je i razbio se u stotinu parčadi.

Mali plišani medved pokazao je verenicima put kojim će se spasti.

– Brzo se zavucite u peć koju niko ne loži – šapnuo im je – popnite se kroz cev u odžak.

Koristeći se opštim metežom i zapomaganjem izrezbarenog drvenog gospodina koji je očajnički pokušavao da se otrgne sa ormana, verenici su se uvukli u peć i produžili put do dimnjaka kojim su se provukli sve do krova.

– Kako je ogromno nebo! – usklikne uplašeno pastirica oslanjajući se na svog dimničara. Koliko je samo zvezda! Od gledanja počinje da mi se vrti u glavi!

– Ništa se ne plaši, draga moja – hrabrio ju je on. Čim grane sunce, preći ćemo na drugi krov. Zatim ćemo polako, polako napustiti grad; možda ćemo otići i u neku drugu zemlju. Ako budemo imali sreće, primiće nas u kakvu lepu kuću i postaviti ispred prozora koji gleda u baštu.

– Bio bi to divan san – uzdahnu pastirica – ali ja ne želim da napustim naš stari salon. Sad kad se deda razbio te ne moram održati zadatu reč, ne plašim se više gospodina sa ormana… Molim te, odvedi me dole!

pastirica-3– Učiniću sve što želiš, draga moja – reče pažljivi dimničar. Ne mogu da gledam kako dršćeš. Mogla bi da padneš i da se razbiješ, mila moja!

Istim putem kojim su pobegli, samo sada mnogo lakše, verenici su se vratili u stari salon i popeli se na sto. Na svoju veliku radost, pastirica je ugledala dedu savršeno zalepljenog. Od uzbuđenja je čak i zaplakala. Međutim, dedi je sada bila zalepljena čak i glava, tako da nije više mogao da govori ni da ni ne. Za sve vreme svadbenog veselja nije mu preostalo ništa drugo nego da ojađeno gleda namrgođenog gospodina izrezbarenog od drveta.

 

 

 

Naslov originala: H.C. Andersen – Hyrdinden og Skorsteensfeieren