Išao neki vojnik putem stupajući jedan, dva! Jedan, dva! Na leđima je nosio ranac, a o boku sablju – vraćao se kući iz rata. Iznenada na drumu srete staru ružnu vešticu. Podbradak joj je bio tako veliki i tako se oklembesio da je visio gotovo do grudi. Ona reče: – Dobro veče, vojniče! Imaš lepu sablju i veliki ranac. Pravi si vojnik! A sad ćeš još dobiti i para koliko zaželiš!

– Hvala ti, stara veštice! – reče vojnik. – Vidiš li ono veliko drvo? – upita veštica i pokaza mu drvo kraj puta. – Iznutra je sasvim šuplje. Uspuzaćeš se na vrh, pa ćeš videti jednu rupu kroz koju ćeš se uvući u stablo. Vezaću ti uže oko pojasa da te mogu opet izvući kada me zovneš. – A šta ću u drvetu? – zapita vojnik.

– Da doneseš para, – odgovori veštica. – Kad siđeš na dno drveta, naći ćeš se u jednom dugačkom hodniku, dobro osvetljenom, jer u njemu gori preko sto svetiljki. Tada ćeš videti troja vrata s ključevima u bravi. Uđeš li u prvu sobu, videćeš nasred sobe veliki kovčeg na kome sedi jedan pas; u njega su oči kao šolje za čaj, ali ti se ne obaziri na to!

Daću ti moju kecelju sa plavim kockama; prostri je po podu, pa priđi brzo psu i stavi ga na kecelju, a zatim otvori kovčeg i uzmi novaca koliko hoćeš, sav je bakren. Ali ako ti je draže srebro, onda uđi u drugu sobu; tamo sedi pas u koga su oči kao vodenični točak; ti se ne obaziri na to, već ga stavi na moju kecelju i uzmi para koliko te volja. Ako pak želiš zlata, možeš i njega imati koliko ti duša želi, samo uđi u treću sobu.

ognjilo

Ali u psa, koji tamo sedi na kovčegu s novcem, oči su velike i okrugle kao kule. To je tek pas, veruj mi! Ali se ne osvrći na to! Stavi ga samo na moju kecelju, i ništa ti neće učiniti, pa uzmi iz kovčega zlata koliko hoćeš. – To nije rđavo! – reče vojnik. – A šta tebi treba da dam, stara veštice? I ti svakako nešto želiš.

– Ne, reče veštica – neću ni marjaša! Donećeš mi samo jedno staro ognjilo koje je zaboravila moja baka kad je poslednji put bila dole. – Dobro! Daj mi uže da ga vežem oko pojasa! – reče vojnik. – Evo ti – reče veštica – a evo i moje kecelje s plavim kockama. Vojnik se uspuza uz drvo, smandrlja se kroz rupu i nađe se, kako mu je veštica rekla, u velikom hodniku gde je gorelo na stotine svetiljki.

Kad otvori prva vrata, zaista ugleda psa sa očima velikim kao šolje, kako bulji u njega. – Baš si sila, momće! – reče vojnik, pa ga stavi na veštičinu kecelju, uze bakrenjaka koliko je moglo da mu stane u džepove; zatvori kovčeg, metnu psa opet na nj, i uđe u drugu sobu. Jao! Ovde je sedeo pas sa očima velikim kao vodenični točkovi.

– Nemoj toliko da buljiš u mene, – reče vojnik – mogle bi te zaboleti oči! – pa stavi psa na veštičinu kecelju, ali kad vide gomilu srebrenjaka u kovčegu, baci sve bakrenjake koje je imao, pa napuni džepove i ranac čistim srebrom. Onda pođe u treću sobu. Ali tu je tek bilo strašno! U psa, koji tu seđaše, oči su zaista bile kao prave kule, a zenice su mu kolutale kao točkovi!

ognjilo

– Dobro veče! – reče vojnik i skide kapu, jer takvog psa nikad ranije nije video. Zatim ga spusti na kecelju i otvori kovčeg. Au, šta je u njemu bilo zlata! Mogao je njime kupiti ceo Kopenhagen i svu šećernu prasad kod kolačarki, sve olovne vojnike, bičeve i konjiće za klackanje, sve igračke na svetu. Bile su to zaista silne pare!

Sad vojnik izbaci sve srebrnjake iz džepova i ranca, pa uze zlatnike – napuni sve džepove, ranac, kapu i čizme, tako da se jedva kretao. Sad je imao para. Psa ponovo stavi na kovčeg, zalupi vrata, vrati se na mesto gde se spustio i viknu: – Izvuci me, stara veštice! – Jesi li uzeo ognjilo? – zapita veštica. – Gle! – reče vojnik – na to sam savim zaboravio, – pa se vrati po ognjilo.

Veštica ga izvuče. Sad je opet stajao na drumu sa džepovima, čizmama, rancem i kapom punim zlatnika. – A šta će ti ognjilo? – upita vojnik. – To te se ne tiče – odgovori veštica. – Ti si dobio pare, a meni daj ognjilo! – Ne lupetaj, – reče vojnik – nego brže reci šta ćeš s tim, ili ću ti sabljom odseći glavu! Ali veštica ne htede ništa da kaže, pa joj vojnik zaista odseče glavu.

Zatim zaveza sav novac u njenu kecelju, prebaci zavežljaj na leđa, metnu ognjilo u džep i pođe pravo u grad. Bio je to gizdav grad i on uđe u najlepšu gostionicu, zatraži najlepše sobe i jelo koje je najviše voleo, jer je sad sa tolikim novcem bio vrlo bogat. Sluzi koji je došao da mu očisti čizme, izgledale su one, doduše, i suviše smešne i stare za tako bogatog gospodina, ali vojnik još ne beše stigao da kupi nove – tek sutradan se preobuče u bogatu odeću.

ognjilo

Sad je postao otmen gospodin i ljudi mu počeše pričati o lepotama grada, o kralju i dražesnoj kneginjici. – Gde je mogu videti? – zapita vojnik. – Ona se uopšte ne može videti! – odgovoriše mu. – Živi u velikom bakarnom zamku okruženom visokim zidovima i kulama. Niko osim kralja ne sme ići k njoj, jer joj je prorečeno da će se udati za prostog vojnika, a kralj to ne bi mogao da podnese.

„Baš bih voleo da je vidim!“ – pomisli vojnik, ali nikako nije mogao doći do kneginjice. Sad on stade veselo da živi i uživa, deleći izdašno i siromasima, jer se još sećao starih dana kada je bio bez prebijene pare. Sad je bio bogat, imao je lepe haljine, stekao je mnogo prijatelja koji su govorili da je on redak čovek, pravi kavaljer, a to se vojniku dopadalo.

Ali kako je svakog dana trošio mnogo novaca, a ništa nije zarađivao, najzad mu ostadoše samo dva novčića, pa je morao da se iseli iz lepih soba u neku malenu sobicu u samom potkrovlju. Morao je sam da čisti i krpi čizme, a prijatelji ga polako stadoše napuštati. Jedne mračne večeri, kad nije imao za šta da kupi čak ni sveću, vojnik se seti onog ognjila koje beše uzeo iz šupljeg drveta.

Izvadi ognjilo i malo truda, no čim kresnu vatru i iskre vrcnuše  iz kremena, stvori se pred njim onaj pas u koga su oči bile velike kao šolje za čaj, pa reče: – Šta zapoveda moj gospodar? – Šta li je ovo? – reče vojnik. – To je neko čarobno ognjilo kad pomoću njega mogu dobiti šta god zaželim! Nabavi mi nešto para! – reče psu. I hop! Psa nestade, hop! Eto ga opet, a u zubima mu velika kesa sa novcem.

ognjilo

Sad je vojnik znao za čarobnu moć ognjila. Kad bi kresnuo jedanput, došao bi pas koji je sedeo na kovčegu sa bakarnim novcem, kad kresne dvaput, došao bi pas iz sobe sa srebrnim novcem, a kad kresne triput, pojavio bi se onaj koji je čuvao zlato. Tako se vojnik opet preseli u lepe sobe, obuče skupocene haljine i odmah ga opet poznadoše prijatelji i ponovo su ga veoma cenili.

Jednom mu pade na um i lepa kneginjica. Zar je baš nikako ne može videti? Tada se seti ognjila. Kresnu oganj, i, gle, dođe pas sa očima kao šolje za čaj! – Sad je, doduše, mrkla noć, – reče vojnik – ali bih rado video kneginjicu, bar samo za trenutak. Pas se smesta izgubi. Pre no što se vojnik snašao, ugleda preda sobom kneginjicu: spavala je na leđima psa i bila tako ljupka da je mladić, koji je inače bio pravi vojnik, morade poljubiti.

Pas onda vrati kneginjicu u dvor, a kad svanu jutro, pa kralj i kraljica sedoše da piju čaj, kneginjica im ispriča kako je usnila čudan san o nekom psu i nekom vojniku: jahala je psa, a vojnik ju je poljubio. – To je zaista lepa priča! – reče kraljica. Iduće noći trebalo je da jedna stara dvorkinja probdi kraj kneginjičine postelje.

Ali vojnik je strašno čeznuo da ponovo vidi lepu kneginjicu, pa iduće noći pas opet dođe, uze devojku i potrča što je brže mogao. Međutim, stara dvorkinja navuče kaljače i potrča isto tako brzo za psom. Kad vide da uđoše u jednu veliku kuću, pomisli: „Sad znam gde je“ – pa obeleži kredom vrata. Onda se vrati u dvor i leže, a pas iziđe sa kneginjicom iz vojnikove kuće, ali kad vide krst na vratima, uze i on parče krede i označi sva vrata u gradu.

ognjilo

Ujutru rano pođu kralj i kraljica, stara dvorkinja i svi oficiri da vide gde je to kneginjica bila. – Evo ovde! – reče kralj, kad vide prva vrata s krstom. – Ne, ovde je, mili moj mužu! reče kraljica, koja je videla druga vrata s krstom. – A evo i ovde jednog, i onde jednog, – povikaše svi. Gde god bi pogledali, bio je krst na vratima. Tako uvideše da im traženje ništa ne pomaže.

Ali kraljica je bila vrlo pametna žena, a znala je i nešto više nego da se samo voza kočijom. Ona uze velike zlatne makaze, iseče komad svile i saši malu lepu kesu, napuni je sitnom, finom heljdom, veza je kneginjici za pojas, a zatim probuši rupicu na kesi, kako bi se heljda prosipala i ostavila trag kuda kneginjica prođe. Sledeće noći pas opet dođe, uze kneginjicu na leđa i potrča vojniku.

Pas nije primetio da se heljda prosipala od dvorca pa sve do vojnikovog prozora, kuda se popeo uza zid sa kneginjicom. Ujutru kralj i kraljica videše dobro gde im je kćer bila, pa narediše da vojnika uhvate i bace u tamnicu. Mladić je čamio u tamnici. Trebalo je da sutradan bude obešen. Najgore je bilo to što je svoje ognjilo zaboravio u gostionici. Ujutru vide kroz gvozdene rešetke kako se svet žuri na trg da gleda kako će ga obesiti.

Čuo je bubnjeve i ugledao vojnike kako stupaju. Ceo svet se ustumarao. Tu se našao i neki obućarski šegrt u kožnoj kecelji i papučama – tako je jurio da mu jedna papuča odlete čak do tamničkog zida iza kojeg je vojnik sedeo i virio kroz gvozdene rešetke. – Hej! – viknu vojnik šegrtu. – Ne žuri toliko, ništa se neće dogoditi dok ja ne stignem! Otrči molim te, u moju gostionicu i donesi mi ognjilo, daću ti četiri novčića. Samo dobro poteci!

ognjilo

Šegrt je želeo da dobije četiri novčića i smesta otrča po ognjilo, dade ga vojniku… i – ali sad ćemo čuti! Na trgu su bila podignuta velika vešala, a oko njih su stajali vojnici i mnogo hiljada ljudi. Kralj i kraljica sedeli su na lepom prestolu, baš prema sudijama i celom veću. Vojnik je već stajao pod vešalima, ali kad su hteli da mu namaknu omču na vrat, on reče da se osuđenom uvek ispunjava poslednja želja.

On želi da popuši lulu duvana, poslednju na ovom svetu. Kralj ovo nije hteo da odbije, a vojnik tada uze svoje ognjilo i kresnu jedanput, dvaput, triput: pojaviše se sva tri psa – onaj sa očima kao šolje, onaj sa očima kao vodenični točak i onaj čije su oči bile kao kule. – Pomozite mi sada da se izbavim! – reče vojnik, a psi se odmah baciše na sudije i na celo veće.

Zgrabiše jednog za noge, drugog za glavu i stadoše ih hitati po nekoliko hvati uvis, tako da su padali i razbijali se kao duleci. – Milost! – povika kralj, ali najveći pas ščepa i njega i kraljicu, pa ih baci za ostalima. Tada se vojnici uplašiše i sav narod povika: – Mladi vojniče, budi odsad ti naš kralj i uzmi za ženu lepu kneginjicu!

Onda posadiše vojnika u kraljeve kočije, a sva tri psa su igrala pred njima. Klicalo se „ura!“ dok su dečaci zviždali u prste, a vojnici odavali počast. Kneginjica iziđe iz bakarnog zamka i postade kraljica. Svadba je trajala osam dana, a i psi su sedeli za stolom.

 

ZBIRKA ANDERSONOVIH PRIČA, knjiga sedma/Naslov originala: H.C.Andersen – FYRTØIET/Ilustracije: Gustav Hjortlund/Zajedničko izdanje iz 1966. godine: Vuk Karadžić, Beograd; Mladinska knjiga, Ljubljana; Prosvjeta, Zagreb; Forum, Novi Sad