Jovica budalica

jovica-1Negde na selu beše jedno staro dobro, na kome je živeo stari vlastelin sa dva sina. Oni su bili toliko pametni da bi i polovina od toga bilo dosta. I hteli su da zaprose kraljevu kćer, a to su smeli zato što je ona objavila da će uzeti za muža onoga za koga nađe da ume najlepše s njom da razgovara.

Obojica su se spremala osam dana. To je bilo najduže vreme koje su imali pred sobom, ali je bilo dovoljno, jer su imali prethodna znanja.

Jedan je znao napamet ceo latinski leksikon i tri godišta gradskih novina – i od napred i od nazad.

Drugi je upoznao sve paragrafe esnafskih zakona i sve ono što treba da zna esnafski starešina, pa je zato mislio da može razgovarati o državnim poslovima. Sem toga, umeo je da veze trake, jer je imao vešte prste.

“Dobiću kraljevu kćer! “ – govorila su obojica, i otac im dade svakom po jednog lepog konja. Onaj koji je znao leksikon i novine dobi vranca, a onaj koji je znao esnafske zakone i umeo da veze dobi belca. Zatim namazaše usta ribljim uljem da im budu gipkija. Sva posluga se okupila dole u dvorištu da vidi kad se popnu na konje.

Uto dođe i treći brat, jer ih je bilo trojica, ali trećeg niko nije uzimao u obzir kao brata, jer nije bio tako učen kao ona druga dvojica, pa su ga zato zvali Jovica budalica.

– Kuda ćete vas dvojica, kad ste obukli tako svečane haljine? – zapita on.

– Na dvor da razgovaramo sa kraljevom kćerkom. Zar nisi čuo šta je doboš objavio po celoj zemlji? – i oni mu sve ispričaše.

– Bome, moram i ja s vama! – reče Jovica budalica.

Braća mu se nasmejaše i odjahaše.

– Oče, daj mi konja! – viknu Jovica budalica. – I ja sam dobio volju da se ženim.  Ako me uzme, uzeće me, a ako ona mene ne uzme, uzeću ja nju.

– Šta lupetaš koješta! – reče otac. – Tebi ne dam konja!

– Kad ne mogu da dobijem konja – reče Jovica budalica – uzeću jarca, jer je on moj, a može dobro nositi.

jovica-2

Tako on uzjaha na jarca, zabode mu pete u slabine i odjuri drumom.

Fiju – u – u – u – u – u! Kako se jurilo!

– Evo me, dolazim! – uzviknuo je Jovica budalica, pa zatim zapeva da je sve naokolo odjekivalo.

A braća su mirno jahala dalje. Oni nisu progovarali ni reči, jer su morali da razmišljaju o svemu onom što treba da im padne na pamet da kažu.

– Ijuju – u –  u – u – u! – vikao je Jovica budalica  – evo me! Gledajte šta sam našao na drumu! – I on im pokaza mrtvu vranu, koju beše našao.

– Budalo, – rekoše mu braća – šta ćeš s njom?

– Pokloniću je kraljevoj kćeri!

– E, pa učini tako! – rekoše, nasmejaše mu se i odjahaše dalje.

– Ijuju – u – u – u – u! Evo me! Gledajte šta sam sad našao, to se ne može naći svakog dana na drumu!

Braća se opet okrenuše da vide šta je.

– Budalo! – rekoše. – To je stara klompa, kojoj je otpao gornji deo. Treba li i to da dobije kraljeva kći?

jovica-3– Dabome da treba! – reče budalica, a braća se nasmejaše i odjahaše daleko napred.

– Heeej! Heeej! Evo me! –  vikao je ponovo Jovica budalica. – Sve je gore i gore. To je divno!

– A šta si sad našao?  – zapitaše braća.

– O, – reče Jovica budalica  – to nije vredno ni pomena! Što će se kraljeva kći radovati!

– Fuj! – rekoše braća – pa to su jarčevi brabonjci!

– Tako je, – odvrati Jovica budalica  – i  to najbolje vrste, čovek ne može ni da ih drži! Pa nupuni njima džepove.

Ali su braća jahala što brže mogu, pa ga prestigoše za čitav sat. Stigoše pred gradsku kapiju, gde su prosci dobijali brojeve redom, kako su dolazili. Stravljani su po šestorica u red i to tako gusto da nisu mogli maknuti ni rukom ni nogom, što je bilo dobro, jer bi inače pocepali jedan drugom odela, pošto su stajali jedan pred drugim.

Svi ostali stanovnici te zemlje tiskali su se oko dvorca, sve gore tamo do prozora, da vide kako kraljeva kći prima prosce, a svaki od njih, kad bi ušao u sobu, gubio je moć govora.

– Ne valja! – govorila je princeza. – Dalje!

Sad dođe na red onaj brat koji je znao latinski leksikon, ali ga on beše sasvim zaboravio dok je stajao u redu. Pod je škripao, a tavanica bila sva od ogledala, tako da je samog sebe video na glavi, a kod svakog prozora stajala su po tri pisara i po jedan starešina. Svi oni zapisivali su sve što se ovde govorilo. To je odmah dolazilo u novine i prodavalo se za jedan novčić po uglovima. To je bilo strašno. Povrh toga je i velika peć bila tako naložena da se sva zažarila.

– Kako je ovde strašna vrućina –  reče prosac.

– To je zato što moj otac danas peče piliće! – reče kraljeva kći.

Beee! On je stajao, jezik kao da mu se zavezao, ovakav odgovor nije očekivao, nije umeo da izgovori ni reč, pošto je mislio da kaže nešto zanimljivo.

– Ne valja! – reče kraljeva kći. – Dalje! – i on je morao da ode.

Zatim dođe drugi brat.

– Ovde je strahovita vrućina! – reče on.

– Da, danas pečemo piliće! – reče kraljeva kći.

– Šta izvo… šta? – reče on, a svi pisati zapisaše: Šta izvo…šta?

– Ne valja! – reče kraljeva kći. – Dalje!

Sad uđe Jovica budalica, ujaha na jarcu pravo u sobu.

jovica-4

– Kako je ovde grozna vrućina! – reče on.

– To je zato što pečem piliće! – reče kraljeva kći.

– Divno! – reče Jovica budalica. – Da li bih mogao i ja da ispečem jednu vranu?

– Možete, drage volje, – reče kraljeva kći – ali imate li nešto u čemu ćete je peći, jer ja nemam ovde ni lonca ni tave.

– Naravno da imam! – odvrati Jovica budalica. – Evo divnog suda za kuvanje!  Ion izvadi staru klompu pa stavi vranu u nju.

– E, to je dosta za ceo ručak! – reče kraljeva kći. – Ali odakle ćemo nabaviti umak?

– Evo ga u džepu! Reče Jovica budalica. – Imam ga toliko da mogu i da poklanjam! – I on izvadi malo brabonjaka iz džepa.

– To mi se dopada! Reče kraljeva kći. – Umeš da odgovaraš, a umeš i da govoriš. Tebe ću uzeti za muža. Ali znaš li da će svaka reč koju kažemo i koju smo kazali biti zapisana i da će sutra izići u novinama. Vidiš li da kod svakog prozora stoje tri pisara i po jedan starešina, a on je najgori, jer ne čuje dobro!

To mu je rekla da ga uplaši. A svi se pisari zakikotaše i načiniše mrlju od mastila na podu.

– To su sigurno ova gospoda! – reče Jovica budalica. – Onda moram dati starešini najbolje što imam!

jovica-5I on izvrnu sve džepove, pa mu baci brabonjke u lice.

– Dobro si uradio! Reče kraljeva kći. – To ja ne bih mogla da učinim, ali ću naučiti.

I tako Jovica budalica postade kralj, dobi ženu i krunu i sede na presto. To smo pročitali u starešininim novinama, a na njih se čovek baš ne bi mogao sasvim osloniti.

 

 

 

ZBIRKA ANDERSONOVIH PRIČA, knjiga deveta/Naslov originala: H.C.Andersen – KLODS-HANS/Ilustracije: Gustav Hjortlund/Zajedničko izdanje iz 1966. godine: Vuk Karadžić, Beograd; Mladinska knjiga, Ljubljana; Prosvjeta, Zagreb; Forum, Novi Sad