Devojčica sa šibicama

Napolju je bilo veoma hladno. Čitavo popodne duvao je ledeni vetar i vitlao gradskim ulicama krupne pahuljice snega, dok je mraz svojim belim prstom šarao ledeno cveće na prozorskim oknima.

sibice-1Već je počelo da se smrkava. Mali raznosač novina trčao je od kuće do kuće, a retki prolaznici hitali su da što pre stignu svojim toplim domovima. Počelo je novogodišnje veče.

Sred ove studi i tame koja se sve više spuštala na već opustele ulice, lutala je kroz grad jedna siromašna devojčica, gologlava i bosih nogu. Polazeći od kuće imala je, doduše, na nogama neke stare, iznošene papuče koje je njena majka skinula sa svojih nogu, ali su one bile prevelike za njena malena stopala. Zato ih je i izgubila. Jedna je ostala u snegu, kada je odskočila u stranu, kako je ne bi pregazile neke gospodske kočije, koje su u trku protutnjale. Drugu je dograbio jedan ulični deran i pobegao sa njom. Pre nego što je zamakao iza ugla, dobacio joj je kroz smeh da će mu dobro poslužiti kao kolevka kada jednom bude imao dece.

Tako je devojčica produžila potpuno bosa, pa joj noge ubrzo postaše modre od hladnoće. U staroj kecelji, čije je krajeve čvrsto prikupila, nosila je nekoliko svežnjeva fosfornih šibica, jedan svežanj držala je u promrzloj ruci, nudeći poslednjim retkim prolaznicima: “Šibice! Kupite šibice!”

Ali toga dana niko nije zastao da kupi njene šibice, niti se ko mašio za džep da joj spusti u dlan neki novčić.

Gladna i prozebla, vukla se ulicama, sve malodušnija i umornija. Pahulje snega prekrile su njenu plavu kosu koja joj je u krupnim uvojcima padala niz pleća. Iz svih domova širila se topla, blaga svetlost, a ulicom je plovio zamamni miris pečenih gusaka i svežih kolača. Bila je to poslednja noć u staroj godini i devojčica s uzdahom pokuša da se seti kada je poslednji put okusila guščiju paštetu.

sibice-2Najzad se iznemoglo spustila u jedan zaklonjeni kutak između dveju kuća od kojih je jedna bila nešto isturenija prema ulici, i tu se šćućurila uza zid. Svoje modre, otečene noge podvukla je ispod poderane haljine, zatim je počela da duva u svoje ukočene prste, ali joj od toga ne bejaše ništa toplije. Ali, ni kod kuće joj nije bilo toplije nego tu, na ulici. Jedino što su imali krov nad glavom, inače je sa svih strana fijukao vetar, iako su najveće pukotine bile zatisnute krpama i slamom.

Njene male ruke bile su već potpuno ukočene od hladnoće. Oh! Kako bi joj ovog časa prijala toplota upaljene šibice! Kad bi smela da izvadi samo jedno drvce iz svežnja koji je stiskala u ruci pa da njime kresne o zid, odmah bi joj bilo toplije. Dugo je devojčica oklevala, dok se najzad nije odvažila i kresnula jednom fosfornom šibicom o zid. Kako je samo planulo drvce u njenoj prozebloj ruci!. Kakav topao i sjajan plamen! Neka prijatna toplina prostruji njenim telom i odjednom joj se učini kao da sedi kraj neke velike tučane peći sa mesinganim nožicama i sjajnim ukrasima u kojoj veselo plamsa vatra šireći oko sebe tako prijatnu toplotu da devojče nesvesno opruži svoje promrzle noge prema toj zamišljenoj peći. U tom utrnu plamen i u detinjoj ruci ostade još samo ostatak dogorele šibice.

Devojčica sad kresnu i drugo drvce. Plamen suknu još jarkijim sjajem, a na mestu koje je obasjala svetlost šibice zid postade proziran poput nekog tananog vela i pred sanjivim očima devojčice ukaza se unutrašnjost sobe s one strane zida.

Na dugačkom stolu, zastrtom snežno belim stolnjakom, stajalo je i poređano blistavo posuđe, srebrna kotarica puna peciva, velika kristalna činija u kojoj je bilo grožđa, jabuka, krušaka i ananasa, jedan kitnjasti srebrni svećnjak sa zelenim svećama, veliki sud pun toplog punča i boca vina, a na jednoj velikoj plitkoj činiji pušila se tek ispečena guska, ukrašena svud naokolo pečenim jabukama. Odjednom se činija zajedno sa guskom vinu u vazduh i polete prema promrzloj devojčici. Ona se iznenađeno uspravi i tek što pruži ruku, skupocena porculanska činija na kojoj se nalazila guska pade sa praskom i razbi se u paramparčad.

Devojčica se trže uplašeno. U isti čas svetlost utrnu i umesto pečene guske u njenoj ruci ostade samo komadić dogorele šibice. Kada je ponovo pogledala prema sobi, ugledala je pred sobom samo tvrd, snegom ovlažen, hladan zid.

sibice-3Ne mogavši odoleti srcu, devojčica htede još jednom da dočara svu onu lepotu koja je potrajala tako kratko vreme, pa kresnu i treću šibicu. Ali šibica ne htede da plane. Triput je morala njom da prevuče po vlažnom zidu dok se najzad nije zapalila. Ovoga puta blesnula je čudesnim sjajem koji se sve više širio, da bi se odjednom pred iznenađenom devojčicom stvorila najdivnija i najblistavija novogodišnja jelka.

Kako je jadno izgledala u poređenju sa ovom novogodišnja jelka koju je te večeri opazila kroz staklena vrata u kući bogatog trgovca!

Na njenim dugim, srebrnastozelenim granama blistale su mnogobrojne sveće u svim bojama. Krupne šarene kugle visile su svud naokolo izmešane sa ukusno izvezenim paketićima u kojima su se nalazili razni pokloni. Šta li je bilo u njima?

Ugledala je nekoliko prekrasnih lutaka. Oh, kada bi barem jednu od njih smela da zadrži za sebe! Izgledale su kao neke nežne šumske vile i sve su joj se ljubazno osmehivale.

Eno i jednog pajaca na grani! Razmahivao je rukama i nogama tako živo da mu je praporac na crvenoj kapici zveckao poput stotine srebrnih zvončića.

Sasvim na vrhu jelke ugledala je jednu veliku zvezdu, koja je blistala kao da je napravljena od samih dijamanata. Zbog njenog jarkog sjaja, devojčica nije znala da li je pričvršćena za vrh jelke ili je pala sa neba pa lebdi nad njom kako bi njena jelka bila što bogatija i lepša…

I što je duže o tome razmišljala, činilo joj se kao da se zvezda sve više i više diže negde uvis. Ispružila je prema njoj ruke da je zadrži, ali se u tom času ugasila šibica i blistava jelka nestade pod tamnim velom noći. Zajedno sa njom nestao je i pajac, i lutke, i paketići sa poklonima i blistave staklene kugle, a svećice su se dizale sve više i više u vis, dok se najzad nisu pretvorile u bezbroj dalekih zvezda koje su nemo treptale na hladnom zimskom nebu. Jedna od njih skliznu sa svoda i nestade u modrim dubinama neba ostavljajući za sobom dug i blistav trag.

“Sada će neko umreti”, prošapta devojčica reči koje je često slušala od svoje dobre bake dok je ona još bila živa. “Kad god padne neka zvezda”, govorila je baka, “jedna duša otići će sa ovog sveta!”

Svud naokolo vladala je tama i stud. Ali devojčica nije više osećala hladnoću. Pomisao na baku vrati je daleko unazad i pred njome ponovo oživeše davno protekli dani… Bila je bolesna a kraj njenog uzglavlja sedela je baka. Kako nije mogla zaspati, baka joj je pričala neku tužnu priču od koje su joj navirale suze na oči, a baka ih je utirala svojim poljupcima…

Kao nekada, baka joj se činila tako blizu, a u isti mah i beskrajno daleko: neka tama zatirala je njeno lice a ruke joj nije mogla dodirnuti.

Tada devojčica kresnu još jednu šibicu. Opet blesnu jarka svetlost i ovoga puta sasvim jasno vide svoju baku i njen dobro poznati blagi osmeh. Kako je lepa bila ovoga puta njena baka! Na njoj bejaše duga plava haljina, na rukama je imala rukavice od skupocene čipke, a u nedrima veliku crvenu ružu.

sibice-4“Bako!” uzviknula je devojčica. “Povedi me sa sobom! Ne smeš iščeznuti kao što su iščezle jedna za drugom topla peć, pečena guska i velika, prekrasna novogodišnja jelka! Ostani kraj mene! Oh, kako se bojim da te ne izgubim kada mi dogori šibica!”

Baka ne odgovori ni reči, ali u njenim oćima ogledala se beskrajna blagost i milošta. Raširenih ruku dolazila je sve bliže svojoj devojčici koja je neumorno kresala šibicu za šibicom, iz straha da ne izgubi svoju dragu baku koju je najzad ponovo našla.

Upaljene šibice širile su svuda oko njih takvu svetlost, kao da se nalaze u sred belog dana. Mesec i zvezde nestadoše, pa čak i sunce izblede pred tolikim sjajem.

Širom otvorenih očiju, devojčica je zadivljeno gledala u svoju baku, koja joj se učini veća, lepša i mlađa nego što je ikada bila. Onda joj pohita u susret, a baka je, tako joj se činilo, nežno podiže u naručja i, lica ozarena blagošću i dobrotom, vinu se nekuda uvis.

sibice-5Novogodišnja noć uzmicala je prvom danu u godini. Naslonjena o hladni kameni zid, sedela je smrznuta devojčica, obraza rumenih od jutarnje svetlosti i blaženog osmeha na usnama. Tako su je zatekli prvi rani prolaznici. Bila je već potpuno ukočena a svuda oko nje ležale su dogorele fosforne šibice.

“Jadnica! Htela je da se ogreje!” – primeti neko. A niko nije ni slutio šta je devojčica u svojoj mašti ugledala te svoje poslednje noći, pre nego što je umrla od hladnoće: dom, toplotu, dobru baku, – sve što nije imala i za čim je čeznula.

 

Naslov originala: H. C. Andersen – Den lille Pige med Svovlstikkerne