Čajnik

cajnik-1Bio jednom čajnik koji je bio veoma ohol. Ponosio se i svojim porcelanom od koga je bio načinjen, i svojim vitkim vratom, i širokom drškom – svime. Imao je dodatak odnapred i odnatrag. Spreda je imao vrat, pozadi – dršku, o tome je stalno govorio. Ali nikad nije govorio o svome poklopcu koji je bio razbijen i zalepljen, što je bio veliki nedostatak, a o svojim nedostacima se nerado govori – to drugi čine za nas. Šolje, posuda za mleko, šećer, jednom rečju – ceo servis za čaj skretao je pažnju na puknuti poklopac i razgovarao o tome više nego o lepoj dršci i neobičnom vratu. Čajnik je to dobro znao.

”Znam ja njih”, govorio je on u sebi. ”Isto tako dobro poznajem i svoje mane i svestan sam ih, u tome upravo i jeste moja pokornost i skromnost. Svi imamo svoje nedostatke, ali imamo i vrline. Šolje imaju drške, posuda za šećer ima poklopac, a ja imam i jedno i drugo, a uz to i nešto napred što oni nikad neće imati – vrat. Zahvaljujući njemu, ja sam kralj stola. Posudama za šećer i mleko palo je da zaslađuju, ali ja sam glavni: ja ljudima gasim žeđ. U meni se bezukusna ključala voda pretvara u mirisni kineski napitak!”

Sve je to čajnik govorio kada je bio bezbrižan i mlad. Tada je on stajao na postavljenom stolu: čaj je razlivala, nežna, prelepa ruka. Ali pokazala se neveštom – čajnik je iz nje iskliznuo, pao i vrat se razbio, drška se razbila, a o poklopcu nema šta ni da se priča – o njemu je već dovoljno rečeno. Čajnik je ležao na podu onesvešćen, ključala voda izlivala se iz njega. Bio mu je nanesen težak udarac, ali najtužnije je bilo to što su se smejali njemu, a ne neveštoj ruci.

”To nikad neću zaboraviti!” – govorio je čajnik, pričajući kasnije svoju biografiju samome sebi. ”Prozvali su me bogaljem, gurnuli u ugao, a sutradan su me poklonili ženi koja je obično dobijala ostatke sa stola. Spustio sam se u red bednika, stajao nepotreban  u uglu, ali kad sam tako stajao, počeo je za mene bolji život. Eto, jedno si, a onda postaješ nešto sasvim drugo. Napunili su me zemljom, za čajnik je to isto kao i da je sahranjen, ali u zemlju je stavljena lukovica cveta. Ko ju je posadio, ko ju je meni podario – ne znam, ali bio je to za mene dar, nagrada za kineske listiće i vrelu vodu, za razbijeni vrat i dršku. Lukovica je ležala u zemlji, ležala je u meni, postala je moje srce, moje živo srce, kakvo nikad pre nisam imao. I u meni se rodio život, probudile se snage, počeo da bije puls. Lukovica je pustila klice, bila je gotova da pukne od osećanja i misli što su je raspinjale. Iz nje je izrastao cvet, uživao sam u njemu, držao ga u svom zagrljaju, zaboravljao na samog sebe zbog njegove lepote. Pravi je blagoslov zaboravljati na sebe zbog drugih! A cvet mi čak nije kazao ni hvala, nije ni mislio na mene. Njemu su se divili i hvalili ga. Bio sam tako srećan što je njemu dobro. Jednog dana čuh kako govore da takav cvet zaslužuje bolju saksiju. Razbili su me… Užasno je bolelo, ali cvet je dobio bolju saksiju, a mene su izbacili na dvorište, gde ležim kao stari crep, ali ostale su mi ipak uspomene, a njih mi niko neće oduzeti!”

Naslov originala: H. C. Andersen – Theepotten